Kleta reko vremena

Godina je 1989, svet se menja, Zid se ruši; tokom nekoliko burnih jesenjih dana pratimo Arvida Jansena, tridesetsedmogodišnjaka, pred razvodom. Njegova majka je saznala da je neizlečivo bolesna i iznenada odlazi u svoje rodno mesto u Danskoj, starim trajektom Holger Danac. Tamo ima neka nezavršena posla. Dva dana kasnije, Arvid kreće za njom. Smatra da mora.

U pokušajima da prebrodi sadašnjost, glavni junak se priseća vremena kada je kao mladi komunista napustio studije da bi postao fabrički radnik, kada je nežno zavoleo svoju buduću suprugu i kada su postali ljubavnici.

Dvostruki neodoljivi portret, majke i sina, roman čiji je naziv stih jedne Maove pesme, melanholično je, divno jesenje putovanje, savršeno od prvog slova do tačke na poslednjoj stranici. Slika složenog odnosa između dva glavna lika, iskrena i potresna, ali i prožeta razoružavajućim humorom, ispisana je poetičnim, jednostavnim jezikom u kojem je podjednako važno i izrečeno i odćutano. Petešun ima nepogrešiv osećaj za pripovedanje u kojem se sa dovoljno malih reči mogu iskazati velika osećanja. On piše dirljivo i privlačno o velikim egzistencijalnim pitanjima, dok nas snaga njegovog stila drži u nekoj nenametljivoj, a opet sveobuhvatnoj i trajnoj napetosti koja nema razrešenje i katarzu, već nama vlada i dugo posle zatvaranja korica ovog remek-dela.

„Neki pisci pišu kako njihovi čitaoci dišu. Petešun je jedan od takvih pisaca.“

Nationen