Gozba pobednika

Bilo je to decembra 1991. Negde oko ponoći, sedeo sam u skoro praznom autobusu. Nekoliko ljudi stajalo je napolju, na vetru, ali ne sećam se da je bilo ko progovarao i reč. Sa njima je stajao vozač, ogrnut sivim kaputom, koji je upravo dovršavao svoju cigaretu. Sve se jasno videlo, jer su vrata ostala otvorena: krovovi kuća, sumorne fasade, retka svetla, gole krošnje u bledoj pomrčini… Kroz njih je ulazio hladan, vlažan vazduh, izazivajući jezu. Do nas je dopirao i jak miris dima iz auspuha, sagorele nafte, koji, u hladno zimsko veče, začudo, beše prijatan.

U taj čas, sneg poče ponovo da pada i nekoliko krupnih pahulja, koje je doneo vetar, zadrži se na crnom rukavu mog kaputa. One će kasnije naći svoje mesto u knjizi, kao i doživljaj koji su izazvale.

Atmosfera tih dana ne da se opisati. Nešto neizrecivo i nepoznato postalo je deo naše svakodnevice. Rat, koji je počeo pre pola godine, sa Plitvicama i Borovim Selom, imao sam prilike izbliza da vidim tog leta, kada sam, poslednji ili možda pretposlednji put, posetio svoje rodno mesto. Otada, puzao je u našoj blizini kao senka. Bili smo svesni promene, ali nismo znali šta ona uistinu znači. Iluzija koju često imamo u takvim trenucima jeste da će se, pre ili posle, sve samo od sebe vratiti na svoje pređašnje mesto, a to se, naravno, nikad ne dešava.

To veče bilo je drugačije. Čak i mesto na kome smo se nalazili imalo je bezmalo mitsko ime: Črnomerec, na periferiji Zagreba, hrvatskog glavnog grada. Predosećaj se zgušnjavao u atmosferu, ona se konkretizovala oblikujući predele, istoriju i ljude. Sve to događalo se naglo, bezmalo u nekoliko trenutaka. Počeo sam da izgovaram, u sebi, prvu rečenicu još nenapisanog romana: „Bilo je teško uspinjati se strmim stazama na kojima nije bilo mesta za dvojicu…“, i ponovih je, za svaki slučaj, još nekoliko puta.

Priča koju sam to veče prvi put i još nejasno video, imala je dodirnih tačaka sa bajkom i mitom. To se moglo reći i za naše živote; čini mi se da je upravo to otkriće bilo osnovni razlog na napišem „Gozbu“ i da je to razlog one unutrašnje smirenosti kojom odiše ta knjiga.

Došavši kući, daleko iza ponoći, zapisao sam nekoliko strana koje su kasnije postale treći, završni deo romana, naslovljen kao „Završna bitka“. Drvodelja je dobio svoje ime; iz noći su izronile njegove crte. Vreme je celoj priči dodalo druge, jednako slikovite detalje: crvene kapute, koje dugujem jednom bavarskom proroku („Kada vi budete igrali karte, oni će gledati u prozore vaših kuća…“) ili vazdušna kola, dok su požari iz knjige, kao i lov na ljude, koji sprovode strelci i hajkači, realni i pripadaju autentičnom, bilo ratnom ili mirnodopskom dekoru.