Ljudsko, suviše ljudsko

Tako sam jednom, kada mi je to trebalo, izmislio i „slobodne duhove“, kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slo­bodnih duhova“ nema, i nije ih bilo – ali, kao Što sam re­kao, oni su mi tada bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri po­znanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i sme­ha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni – bili su mi po­trebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi ta­kvi slobodni duhovi mogli jednoga dana postojan, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim si­novima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pu-stinjačka fantasmagorija: ja bih voleo da najmanje sum­njam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?