Piknik pored puta

Niko ne zna odakle su došli Posetioci, ni zašto su nas posetili, pošto kontakta sa njima nije bilo. Iza sebe su ostavili Zone, opasne, pune divnih i nepoznatih stvari, koje stalkeri kradu.

Koji je značaj Posete? Koja je svrha tih stvari, zašto su one ostavljene čovečanstvu? Šta tera stalkere da ih, često po cenu života, prikupljaju? Da li samo materijalna dobit, ili nešto drugo? Možda su Zone, a i cela Zemlja, najobičnije stajalište na kojem su Posetioci stali da se odmore, a svi ti predmeti đubre što je ostalo nakon piknika pored puta? (A stalkeri samo pacovi koji rovare po napuštenom smeću, ne znajući ništa o civilizaciji koja je to smeće tu ostavila?) Sva ta pitanja ostaju bez odgovora.

Čemu nas vodi ovaj roman? Prateći istoriju „posećenog“ grada Harmonta, prateći život stalkera Šuharta, dolazimo do glavnog – Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje želja. Sve je nevažno pred tom mašinom koja je stalkerima postala nekakav alternativan Bog ili čak zamena za Boga. Ona je poslednja Šuhartova nada. Bog ili vanzemaljci od kojih očekujemo spas… „Ali ako si ti zaista takav – misli Šuhart – svemoguć, sveznajuć… shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.“ Naučnici smatraju da treba da uspostavimo kontakt sa vanzemaljcima – da bismo uspostavili kontakt treba prvo da ih razumemo. A kako ćemo razumeti „njih“ ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim) civilizacijama: sporazumejmo se prvo međusobno. Kontak sa njima ne može biti ostvaren ako smo mi ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je iskreno, celim svojim bićem poželeo „sreću za sve besplatno i da svima bude dobro“, i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo? Ne dešava se ništa. Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio – dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.