Peter von Matt, dugogodišnji profesor nove nemačke književnosti na Univerzitetu u Zürichu, u ovim esejima posvećenim švajcarskim germanofonim piscima, pojedinačne pisce ne objašnjava iz ugla književnih pravaca ili generacija kojima su pripadali, poetika koje su sledili ili uticaja koje su na njih izvršili prethodnici. On se njima najčešće bavi u kontekstu tema bitnih za književnost nemačkog govornog područja: tema povratnika u domovinu, duševoditelja (mentora) i njegovog učenika, odnosa prema modernosti, napretku i novonastalim društvenim promenama itd.
Max Frisch i Friedrich Dürrenmatt, primera radi, bivaju nam najjasniji kroz prizmu njihovog odnosa prema liberalizmu i konzervativizmu, kao i brojni drugi pisci, budući da je, kako Peter von Matt tvrdi, švajcarski pisac – političan. Švajcarski pisac je odigrao i ključnu ulogu u stvaranju mita o poreklu i izuzetnosti Švajcarske i Švajcaraca; mitovi za njega nisu prosto dobri ili loši, oni su neizbežni za konstruisanje nacije, a stvarni su ili istiniti po stvarnim ili istinitim učincima koje proizvode. Peter von Matt se bavi i književnim pamćenjem. Nije ga lako održavati u zemlji u kojoj postoji jak impuls antiintelektualizma i gde bi se, kako kaže, pre pojavio kit u mestu odakle se emituje nacionalni dnevnik, nego što bi se u njemu pomenuo neki švajcarski pisac (što nije problem kada je u pitanju vest o transferu nekog fudbalera, i uopšte o sportu, koji ima mnogo važnije mesto u lukrativnoj industriji zabave i kao deo državnog ideološkog aparata, nego što to ima književnost).
Eseji Petera von Matta su prožeti rafiniranom duhovitošću i mudrim opaskama, u njegovom jeziku, bogatom slikama, ima borbenog naboja koji pak ne narušava elegantan i ujednačen stil. Iako je jedan od najcenjenih savremenih proučavalaca i poznavalaca moderne nemačke književnosti i njenih tema, njegovo ogromno znanje nije prepreka, kao što ume da biva, za uživanje u tekstu, nego je upravo ono što treba da bude – saučesnik. Sve su ovo odlični preduslovi da nam se u ova 23 eseja najjasnije i najzanimljivije ukaže svet koji nam je samo malim delom poznat: od Albrechta von Hallera, Ulricha Bräkera, J. C. Lavatera u XVIII veku, preko Jeremiasa Gotthelfa, Gottfrieda Kellera, J. C. F. Meyera u XIX veku, pa do Roberta Walsera, Maxa Frischa, Friedricha Dürrenmatta, Otta F. Walter, Huga Lötschera, Petera Bichsela, Ursa Widmera i drugih u XX veku. Posebna zasluga njegove strategije je u tome što je švajcarske autore, smeštajući ih u šire tematske okvire, „deprovincijalizovao“, izmestio i uključio u šire tokove nemačke i time evropske književnosti, i u tome što im je postavio pitanja koja i srpskom čitaocu ili proučavaocu književnosti mogu biti inspirativna u kontekstu preispitivanja vlastitog književnog i istorijskog pamćenja.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.