„Zoja je otišla. S drugim. U neku daleku zemlju. Da li je volela Lisjena? U svakom slučaju, to mu je govorila. Tri godine su se kretali u svom malom pariskom književnom krugu, koji za sebe misli da je veliki. Sreću ih i drugi parovi, manje-više takođe osuđeni da nestanu. Svako od njih daje svoje objašnjenje, pravda se, traži izmirenje. Prolaze meseci, ja ostajem. Ovo je francuska romansa.” – P. B.
„Stara sreća me guši. Proteruje me iz sadašnjosti, zabranjuje mi budućnost.“ – Lisjen, Francuz, romanopisac, kome je majka bila Turkinja, 68 godina, izludeo je od bola otkako ga je napustila supruga Zoje, urednica, poreklom Italijanka, 33 godine.
Tuga zamagljuje hronologiju prošlosti. U kratkim poglavljima, Lisjen rekonstruiše svoju „ekipu iz Sen-Žermen de Prea“, koju čine tri šezdesetogodišnja prijatelja koji su u vezi sa mladim tridesetogodišnjakinjama, koji su igrom slučaja svi pisci: njegov prijatelj iz detinjstva Bob, poznati pevač, živi sa mladom Ruskinjom Natašom; Lisjenova dva urednika, Erik, koji živi sa Gvendolin, Slovakinjom poreklom iz Konga, i Gijom, koji živi sa Marijom, Grkinjom.
Samoća, napuštenost, smrt koja vreba, pisanje da bi se preživelo, ljubavne igre i igre sudbine, moguće šeme i kombinacije između pisaca/spisateljica i izdavača/izdavačica, ludilo koje predstavljaju književne nagrade, incestuozni karakter malog sveta pariske književne scene: stimulišuće opustošeni Beson u ovoj knjizi obrađuje mnoge teme na način koji je čas očajan čas komičan, a posebno briljira pri samoponižavanju i prepuštanju, a pritom i dalje ume sa rečima („Italijanka je bila moja bolničarka pre nego što je postala moja pogrebnica”… „starost je adolescencija bez budućnosti“… „strast: neinteligentna komedija koja je pošla naopako“…).
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.