Đavo u ogledalu

… Pokušaji bekstva iz realnosti nisu retki, ali se, na nesreću pojedinca, najčešće završavaju neminovnim suočavanjem sa podjednako sumornim učinjenim ili neučinjenim radnjama, te i saznanjem da je ono što je unutar ličnosti označeno svakome pojedinačno. Pripovest o tome Velimir Pejanović saopštava jezikom vremena u kom živi i to čitaoca ovoga veka ne udaljava od stvarnosti, kakvagod da je, u kojoj su i naizgled bajkovite epizode samo trenutno prisećanje na ono kako je bilo, a kako više nije. Upravo jedno takvo putovanje kroz vreme, u kojem se po nekom neprikosnovenom usudu odlazak i povratak ukrštaju na istom mestu, u sećanje Marka N. vratiće zamrznute slike – nažalost sumornih osenčenja, budući da su likovi, čijim životima se Pejanović u ovoj prozi širokim zamahom pera okrenuo, zahvaćeni sa ruba unutrašnjih ponora, čiju vitopernu stvarnost ne uspeva da potisne ni vremenski raspon od dve i po decenije proživljene u zemlji matici, zemlji Sefarda – jevrejskoj pradomovini…
… Dogođeno u Markovom životu Pejanović je vešto inkorporirao u priču koja se razvija u nekolikim pravcima, sa akterima koji su samo naizgled neodvojivi deo sredine u kojoj je situirana, a suštinski svi njeni akteri su podvojeni osobenostima o kojima narator ponaosob „brine“, dajući im sve potrebno da izdrže sopstvenu izopštenost iz toka u kome većina živi…