Dan posle kraja

Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine. Dve rupe dalje je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik?

Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet se promenio.

Republiku nisu zaposeli pesnici i džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji izbegavajući vojne postrojbe Unije i Republike, pa pljačkaju i siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka.

Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper-bate ih primetili, pritajili se. Bum – bum. Avijacija istovarila bombe pa bega pre no što ovi dovuku protivavionce, ali su nam obezbedili minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu. O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno, ipak postoji još jedan uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka. Pratili smo vrlo rizičan trag.

Uzalud odvraćam Aleksu. Ja znam nešto čega on nije svestan. Meštani naselja kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da, znao sam tog čoveka. Raša Tudej nije bio niko drugi nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo služili na Urus Martanu. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama Republike. Jedinicama čija je svrha bila eliminacija neprijatelja. Možda reč “opasno” tačno opisuje njegovu bandu, ali nedovoljno precizno. Pre bih rekao da se radi o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala ruševinama Republike.