Nečiste sile

Roman Nečiste sile (rus. Бесы) objavljen je 1871. i 1872. godine u časopisu „Ruski vesnik“. Poznat je još pod nazivima „Zli dusi“ i „Bjesovi“

Još dok je stvarao ovaj roman o grupi ruskih revolucionara nihilista („zlim duhovima!“), Dostojevski je poveravao prijateljima: „ovo što sada pišem je tendenciozna stvar. Eh, što će vrisnuti nihilisti i zapadnjaci da sam nazadnjak! Neka bude i pamflet, ali ću reći šta mislim“.

I zaista, kad se roman pojavio kritičari su uglavnom ocenjivali poruku dela. Jedni su pisca nazivali konzervativcem i mistikom a roman najdarovitijim i najzluradijim pokušajem diskreditovanja revolucionarnog pokreta 70-ih godina devetnaestog veka, dok su drugi hvalili religiozno-filozofsku koncepciju dela i slike značajnih psiholoških fenomena.

Ovo delo iz specifične perspektive ilustruje osnovnu misao Dostojevskog o potrebi za smirenošću slabih naspram jakih, siromašnih naspram bogatih i ugnjetenih naspram silnih. Za njega samo snažna vera može da donese bogatstvo životu. Ovaj roman ispod ruha tendencioznog pamfleta i modernog političkog romana pokreće najznačajnija filozovska, moralna i religiozna pitanja.

Kritičko oko Dostojevskog ovim romanom uzima za predmet političke tendencije novog vremena. Socijalističku revoluciju on sjedinjuje sa duševnom agonijom. Analizirajući njeno stvaranje kroz dve generacije likova Dostojevski ukazuje na njeno poreklo u individualizmu – otpadništvu od moralnih i religioznih načela, odbacivanju onoga što je u čoveku duhovno. Otac koji licemerno brani svoju neposobnost predstavljajući se većim i značajnijim, rodiće sina još žednijeg veličine i značaja. Za Dostojevskog su baš to nečiste sile – jer izvode duše iz stanja smirenosti, i tako im onemogućuju da stvaraju pozitivne, stvarne vrednosti.