Moć nemoćnog

Odnos dvoje mladih iz različitih nacija i religija, i njihova samoća u odnosu na isključivost i nesklonost porodice i društva u vremenima zla čini okosnicu ovog romana. A kada se uzme u obzir da je mesto dešavanja kompleksna, multinacionalna i multireligiozna Bosna dobijamo kontekst koji je i za pisca i za čitaoca veliki izazov. To nije više Bosna Andrićevih romana, odnosno jeste baš ona kao u priči „Pismo iz 1920“ – „zemlja straha i mržnje“ ali Đuranovićevi junaci, Rajko Čančar, Boško, Dina… su prikazani kao ljudi sa izgrađenim identitetom, aktivnim odnosom prema životu i izazovima ali i etičkom odgovornošću i tradicionalnom odanošću. Više nego očigledno je da je Đuranović glavne linije svoje poetike, dramaturških detalja i tragičkih epizoda upravo tražio na mestima gde se priroda tipičnih bosanskih suprotstavljenosti najbolje vidi. Između dve nacije i religije, u dodiru provincije i grada, posledica bivših ratova i životu i izazovima ali i etičkom odgovornošću i tradicionalnom odanošću, sve te nijanse u muslimanskoj i srpskoj porodici Đuranović veoma dobro, detaljno u dijalozima i razložno u porodičnom istorijskom nasleđu, opisuje jasno uspostavljajući granice između dubinskih ličnih stavova verovanja ali i nemogićnosti pojedinca da se suprotstavi većini.

Troimeni sin epske ljubavi Nedo-Nedim-Ned u sva tri svoja lica svedoči veličinu svojih roditelja ali i granice koje se u jednom biću uspostavljaju između imenovanja i tumačenja iste pojave, osećanja, zavičaja, zemlje rođenja, roditelja, predaka, potomaka… Đuranović svojom pričom želi da kaže da će takva istost uvek imati tri imena i lica, sve dok je manje hrabrih a više onih drugih.

Realističkim stilom sa veoma izgrađenim osećajem za detalj, karakter pojedinca i suštinske zakonitosti nacionalne ili društvene osobenosti, on na više nivoa i uz pomoć dobro realizovanih književnih strategija linearnog pripovedanja i stvaranja poredbenih nivoa u najboljim delovima ovog romana pokazuje da nema ništa savršenije od života.

U ovom romanu žive ljudi i događaji sa kojima možemo da se poistovetimo ne samo zbog uverljivog pripovedanja već zbog toga što ne postoji ništa uverljivije i originalnije od života i ništa veće i tragičnije od ljubavi i smrti, pogotovo kada se prepliću kao u Moći nemoćnog.

– Izvod iz recenzije Petra V. Arbitune