Mediteranski svetionik

Srpsko iskustvo Mediterana u književnosti i kulturi, ne samo što osnažuje sliku o srpskoj kulturi kao otvorenoj i komunikativnoj, već je apostrofira i kao izuzetno važnu kontaktnu kulturu na tom delu sveta gde su se na čudesan i izuzetan način susreli prostor i istorija.

U delu sveta i na obalama mora, da parafraziramo Pola Valerija, gde su „rođena najdragocenija i najčistija intelektualna otkrića; nauka otrgla od empirijskog i praktičnog, umetnost se otrgla od svojih simboličkih korena, književnost se jasno izdvojila… a filosofija oprobala gotovo sve mogućne načine u posmatranju sveta i sebe same“.

Na delu sveta na kojem se dogodilo jedno nikada dotle zabeleženo previranje duha i neverovatna produkcija bogatstva.
Zahvaljujući srpskim piscima proučavanim u ovom radu, Mediteran je zaista postao prirodni ambijent srpskog jezika i srpske književnosti. Jer, na stranicama njihove proze njegovo sunce i morsko plavetnilo, ali i sve te lokalne boje mediteranskog sveta, nisu se samo prvi put pojavile, već su autentično zapulsirale i zasjale.

Ali uz sve to, srpska književnost inspirisana mediteranskim temama, njene najznačajnije stranice, sem što ilustruje srpsko prisustvo i istorijsku povezanost sa Mediteranom, one na način značajne kulture i autentične literature, otkrivaju i potvrđuju i onu nadistorijsku i nadvremensku vrednost i značaj Mediterana i mediteranskog sveta uopšte.

… Jer, u skladu sa duhom mediteranske kulture, i srpski pisci ne samo što afirmišu srpski identitet u bogatom mediteranskom mozaiku, već i ono što tu nije srpsko. Čak i u onim delima, gde se posebno uznosi ono što je toliko drugačije i pripada drugim kulturama, kao da preovlađuje uverenje, da to „tako drugačije i tuđe“, nigde nije tako blisko i skladno povezano sa srpskom kulturom i identitetom, kao tu, na Mediteranu…