Čitajući presnički prvenac Vladice Radojevića možemo se zapitati na šta ili na koga upućuje lična zamenica iz naslova zbirke. Na to pitanje, međutim, nije lako odgovoriti. U tome nam ne pomaže ni pesnik. I on sam, izgleda, sve vreme traži odgovor na to pitanje. Pritom nam se nudi pravo obilje mogućih odgovora. Učiniće nam se tako u jednom trenutku da je ona žena, neka vrsta idealne žene, čije konture pesnik tek nazire, za kojom čezne, i pati zbog osećanja da je susret s njom nemoguć. Sledećeg časa pomislićemo da se to ona odnosi na pesmu, koju pesnik priziva i želi da je napiše, a ona mu stalno izmiče; ili da je to zapravo reč, čista i precizna reč, koja bi, nalik na Borhesovu mističnu tačku Alef, u sebi sadržavala sve druge reči. Potom ćemo biti ubeđeni da je to u stvari slika, koju pesnik želi da stvori i čemu, iz pesme u pesmu, neprestano teži. Pesme će nam sugerisati i to da zamenica ona upućuje na Istinu, a da pesnik kroz stvaralački gest traži prosvetljenje, koje bi mu omogućilo da se sa Istinom suoči. Ništa od toga, uzeto pojedinačno, nije tačno. I sve je tačno, ako se uzme u celini. Jer ona je, zapravo, sve to istovremeno.
Vojislav Karanović
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.