Pustara

Pustara je roman o nemogućnosti jezika, jer se svako jalovo činjenje junaka završava u smrti, sve jurodivo presuvišje jezika – u nemosti blaženog lutalice. Tek odbacivanjem jezika, koje jeste odbacivanje života, može se zakoračiti u pustaru, odnosno u sebe, jer su svi brisani prostori kroz koje Jelisej stupa u mahnitom lutanju kroz zasmrtne sfere nepostojanja, predstavljene u maljevičevskom duhu suprematističke beline snega i crnila noći kao simbola Ničega koje je u isto vreme Sve, jesu unutarnji prostori njegovog vlastitog opustošenog bića. Transgresija kroz prazninu sa strane izgleda kao zarobljenost u njoj. U duhu Zenonove aporije, kao apsurdno kretanje bez kretanja, kretanje u mestu — tako vidi Jelisejevo poniranje u (ne)postojanje dečak Tihon, jedini preživeli junak, možda piščeva nada u nastavak posvećivanja u tajnu, nada u učenje.

U neumornom ispitivanju mogućnosti jezika, onoga što je bilo pre reči, i što će doći (ili vratiti se?) nakon „išaptavanja tišine“, autor opšti sa svojim najbližim sagovornicima. Pored Kafke, Artoa, Blanšoa, Ničea, Bergmana, važan mu je, možda i najvažniji, Beket, sa svojim izlaskom iz jezika, s njegovim poništavanjem, ili kako će sam Rjasov formulisati u naslovu studije posvećene upravo Beketu — s „iščitavanjem“ jezika. Izlazak iz tog ćorsokaka, svojevrsno „vaskrsenje reči“, autor vidi u nesvakidašnjem književnom eksperimentu Vladimira Kazakova, ali taj zaokret u njegovom pelivanskom sanjarenju o jeziku i ćutanju doći će kasnije, i neće naći odraza u romanu koji je pred čitaocem.