Hamletov mobilni: zapisi sa američke avenije digitalne kulture

POGOVOR

Tekstovi gospodina Mišića privukli su mi pažnju jednog decembarskog jutra kada sam u kolumni „Ave­nija Amerika“ pročitao njegov ogled „Glamurizovanje sopstvenog života“. Od tada s pažnjom pratim njegove nove na­pise. Jedan od razloga je taj što me jednostavno i duhovito vodi kroz složeni svet tzv. digitalne realnosti. Većina tih tekstova se, sada probrano i objedinjeno, nalazi u njegovoj knjizi „Hamletov mobilni“. Prate ih krajnje zanimljivi crteži o. Stamatisa Sklirisa, svetski poznatog ikonopisca i slikara.

Upečatljivom obaveštenošću o mnoštvu vidova savremene digitalne kulture, Milan Mišić nam poput drevnih mudraca i – katkad asketskih staraca – omogućava svojom knjigom „Hamletov mobilni“ da najpre uvidimo i onda možda i izbegnemo glavnu zamku trećeg milenijuma: podleganje novom zahvatu modernog tehnološkog čoveka uz rizik para-evharistijskog načina života. Izveštavajući sa lica mesta („Avenija Amerika“), autor nas upozorava na rastuće poduhvate olakšavanja života tehnološkim sredstvima digitalne kulture (koja dopušta da tehnologija svojim pozitivnim doprinosom ulazi u naš život i kontroliše ga). Oni u konačnom ishodu mogu dovesti do gubitka unikatnosti ličnosti. Rizik je ozbiljan: u eri trans-humane tehnologije svako od nas je na putu da postane „pleme od samo jednog pripadnika“.

Tehnologija je toliko preovlađujuća stvarnost u savremenom životu da se možemo pitati nije li ona postala sâma realnost tog života? Mišić je pronašao način da o njoj promišlja na autentičan i kritički način pa i da je, u njemu svojstvenom maniru, dovede u pitanje. U knjizi nailazimo na odlično formulisan a, po našem mišljenju, presud­ni teološko-antropološki problem: može li čovečanstvo da promeni način na koji komunicira, a da na nekom nivou ne promeni i sopstvenu prirodu? Blagodareći bogomdanoj slobodi, čovek ima mogućnosti koje se gotovo ničim ne mo­gu obuzdati, koje su dvostruke i paradoksalne, jer istovremeno kombinuju mogućnost dobra i zla. Ipak, sve do nedavno nije bilo govora o opasnosti promene prirode i preinačenju čovekovog bića.

Drevni (hrišćanski) princip glasi da nijedna stvar po sebi nije loša, a da li će takva ostati zavisi od njene upotrebe. No da li se to može primeniti na internet tehnologiju? Da li internet može da bude dobar (ne samo koristan) ukoliko ga koristimo na dobar način? Ovakvo pitanje danas skoro niko ni ne postavlja jer je u modi nekritičko usvajanje obrazaca bez ikakvog dubljeg preispitivanja. Termin tehnologija (τεχνολογία) se kod drevnih autora odnosi na usmenu i pisanu komunikaciju i može da znači „tehnički“ (u određenim kontekstima, „suviše tehnički“) „jezik“. Međutim, ta vrsta komunikacije (ni posle Gutenberga) nije dovodila do čovekovog otuđenja. Otuđenje je nastupilo sa dramatičnom promenom uloge tehnologije u životu savremenog čoveka. (Hajdeger je zbog toga postavio pitanje tehnologije na korenit način). Tek kad je čovek počeo da zalazi u oblast napredne tehnologije – ogromna industrijalizacija proizvodnje i distribucije, izazov atomske energije, svudaprisutnost računanja, itd., a to je momenat kada je uvedena uskladištena energija – došlo je do prvog (ne računajući, naravno, praroditeljski greh) ozbiljnijeg otuđenja čovečanstva. Internet je vrhunac ovog procesa jer se tu čovek otuđuje na suštinski način. Otuđenje se ogleda u tome što ulazi u jedan sistem „komunikacije“ i ne može da „samodela“ kao nekada – mora da prati utvrđeni način podređen digitalizovanju (suprotno pisanju slobodnim potezima olovke na bloku papira, koji može da bude ovlažen suzom ili nekom prirodnom mrljom). Dalje, kad je sve zapisano „onlajn“, šta će biti sa privatnošću? Pojedini ozbiljni mislioci smatraju da je ovo otuđenje demonsko, u smislu da svako od nas, učestvujući u globalnom sistemu interneta, svojom voljom postaje sluga izvesnih super-sila koje će možda biti u stanju da formiraju jednu svetsku vladu. (Zvuči apokaliptički, zar ne!?) Čudnovata je naša evolucija. Od platonskog be­ga iz momentalnog, tekućeg i efemernog bića, kroz prustovsku „potragu za izgubljenim vremenom“, mi smo u naše dane, uz pomoć digitalne memorije, dospeli do pružanja mehani­zma „panoptičke kontrole“ u prošlost – pošto se internet seća i onog što bismo želeli da zaboravimo.

Prema tome, kao i svaka druga revolucija, tako i ova, informatička, guta svoju decu. Sloboda koju je čovek donedavno uživao, počinje da se gubi pot­činjavanjem ličnosti zahtevima tehnologije, koja ulovivši nas u svoje mreže, već sada nas pretvara u cifre na sveprisutnim ekranima. Autori koje citira Mišić sma­traju da za ovo ne treba svaljivati krivicu ni na „Fejsbuk“ ni na „Tviter“, niti na bilo koji od društvenih medija. Jednostavno, defetističko prebacivanje krivice na tehno­logiju kao neki neodređeni, bezlični duh istorije koji nam nameće ponašanje, nije nekakvo naročito opravdanje. Potreban je voljni napor, jer mi smo ti koji na kraju odlučujemo kako ćemo koristiti svoje mašine, a ne obrnuto. U novoj kulturi „kratke (ili rasute) pažnje“ i simuliranih, virtu­elnih odnosa, „čak i ono vreme koje bi po definiciji treba­lo da bude ‘slobodno’, ispunjeno je dužnostima naše pove­zanosti (‘konektivnosti’), pa je zbog toga prestalo da bude slobodno“.

Nedavno je italijanski pisac, pritom i psihijatar, Luiđi Zoja, objavio knjigu pod nazivom Smrt bližnjega (naslov je aluzija na Ničeovu konstataciju o „smrti boga“ na Zapadu). Njegova poenta, slično jednom od autora koje navodi Mišić, glasi da su naši virtuelni prijatelji u stvari smrtni neprijatelji naših stvarnih prijatelj(stav)a: bližnji je umro. Zbog svestrane konekcije pristali smo da žrtvujemo i ono što je suština međuljud­skih odnosa: međusobna susretanja i razgovore? Osim humanog, pod znak pitanja dolazi i ono kulturno. Tako je za Umberta Eka jedno od najtrnovitijih pitanja našeg vremena gubitak kulturnog nasleđa, a to je nešto što dinamična smena tehnologija stavlja na dnevni red. Izgleda da se bitne promene unose i u civilizacijsku matricu, odnosno u ponašanje ljudi, koji se, zagledani u svoje mnogobrojne ekrane, udaljavaju od temeljnih društvenih veština…

U novom svetu instant i „apsolutne“ komunikacije, koja ne­sputana granicama vremena i prostora nikad nije bila prividnija, mi patimo ne samo od otuđenosti bez presedana nego i od obesvećivanja vremena. Šta se zbilo sa „svetošću sadašnjeg trenutka“ (the sa­credness of the “now”)? I njega smo prognali na raznovrsne načine. Kada pojedini (poput hercegovačkog Vladike Atanasija), na svoj način udaljavaju fotoreporte­re iz središta Svete Liturgije, oni tada upravo sprečavaju trend modernog čoveka koji bi da stvarni doživljaj istorije i Eshatona (Carstva Božijeg) odloži za kasnije trenutke. Zapitajmo se: kada opsesivno fotografišu ono što im se sada događa zar ljudi time ne odlažu susret sa realnošću za kasnije konzumiranje? Možda se ne slažemo svi oko toga, ali vredi se zapitati da li skladištenje foto-snimaka, digitalne muzike, digitalnih filmova i snimljenih TV serija, možda ne smera ka pukom posedovanju koje će postati zamena za stvarni do­življaj.

Razume se, svaka data tehnološka novina istovremeno nosi i obećanje i opasnost. Mnoge mogućnosti i olakšice u sveopštoj modi individualnog usrećivanja objašnjavaju lakoću sa kojom se ljudi rado potčinjavaju moćima medijskog eko-sistema. Ima li barem neko ko će nas otrezniti i podstaći da preispitamo svoje novostečene navike? Milan Mišić poseduje ljudsku i hriš­ćansku budnost, karakterističnu za nekog ko se svesrdno posvetio ozbiljnosti problema kosmogonijskih promena u našem kulturnom univerzumu. Tako on diskretno, i vrlo često duhovito, pokazuje načine koji pomažu da se sa napret­kom tehnologije ne pretvorimo u brojeve, i time izgubimo svoju jedinstvenost, samosvojnost i neponovljivost („za sve ono što nam daje, tehnologija uvek nešto i uzima“). Primer njegove duhovitosti nalazimo u sledećoj misli: „Političari, naročito oni nesvesni da su onlajn mikrofoni, a često i kamere, stalno uključeni, o sebi emituju mnogo više informacija nego što bi inače hteli. Svako od njih tako postaje sopstveni Vikiliks“.

Pritom Mišić nas izveštava i o tekućoj debati o onlajn-euforiji na američkoj sceni. Tako nas jedna od njego­vih junakinja upozorava: „Dok naši sajber profili postaju sve detaljniji, mi sve manje jedni druge vidimo kao ličnosti“. Ova debata ponekad vodi do hamletovske dileme biti za virtuelni svet, što zastupaju sajber-poklonici, ili ne biti, što pak predlažu sajber-skeptici. Prilično je lako prikloniti se onima koji revnosno omalovažavaju tehnologiju, kao i onima koji sa skoro istim žarom brane tehnologiju pa je čak proslavljaju. Postoji „religioznost“ (i nereligioznost) teksta, mobilnog telefona, elektronske pošte; postoji prikladnost (i nepodesnost) virtuelnog, slike, kao i njihova kontrola… Ipak, umesto bekstva iz digitalne kulture, „Hamletov mobilni“ (metafora svih dilema digitalizovane današnjice) nudi i odličan protiv-predlog i dinamičan svetootački savet: kada (ili bolje: pre nego što) zapazimo da tehnolo­gija, uprkos svim olakšicama koje pruža, počinje da nas li­šava lične posebnosti, pretvarajući nas u brojeve, tada treba da joj se odupremo. „Dobar deo naših života preseli­li smo u digitalne sfere – nije li vreme da se odatle malo povučemo?“ Povući se, u iskrenoj nadi da još nije kasno…

Izdavač ove knjige veruje da nam je „Hamletov mobilni“ stigao takoreći u minut do dvanaest. Uz to, on nas utešno uverava da novinarstvo, ono dobro, nije na izdisaju. Naprotiv, sa Milanom Mišićem ono je i osveženo i oživotvoreno.

Episkop Zapadnoamerički Maksim