O tajnim bolestima duše

KAKO SMIRENjE MOŽE BITI LAŽNO?

Ovde smo često ponavljali: treba se smiravati, težiti smirenju pre svega… Međutim, treba reći da i smirenje može biti lažno.

Kao prvo, treba praviti pravilnu razliku između smirenja i smirenomudrenosti, sa jedne, i između smirenomudrenosti i smirenoslovlja, sa druge strane. Smirenje je jedna od najvećih jevanđeljskih vrlina, koja je nedostupna čovekovom shvatanju. Smirenje je božanstveno, ono je Hristovo učenje, Hristovo svojstvo, Hristova delatnost. Prep. Jovan Lestvičnik kaže da samo oni koje vodi Duh Božiji mogu na zadovoljavajući način da rasuđuju o smirenju. Onaj ko želi da stekne smirenje mora vrlo brižljivo da izučava Jevanđelje i sa velikom pažnjom da ispunjava sve zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Delatelj jevanđeljskih zapovesti može da pozna svoju sopstvenu grehovnost i grehovnost čitavog ljudskog roda, i da na kraju stekne svest i ubeđenje da je on najgrešniji i najgori od svih ljudi. Smirenje je osećanje srca.

Smirenomudrenost, pak, jeste način mišljenja koji je u potpunosti uzet iz Hristovog Jevanđelja. Čovek prvo treba da se uči smirenomudrenosti, i što se više vežba u smirenomudrenosti to više duša stiče smirenje (9, t. 1, str. 306). Smirenje duši daruje Bog, to je već dejstvo Božije blagodati, a smirenomudrenošću se mi pripremamo za smirenje, pokazujemo Gospodu svoju želju da zadobijemo sveto smirenje.

Budući smirenomudar, Hrišćanin se trudi da sve učini tako kao da već ima smirenje – u odnosima sa bližnjima, u svim svojim aktivnostima i u pomislima, iako se duša još uvek nije smirila, on treba da se pridržava smirenog raspoloženja kroz prinudu volje, da se sve vreme uzdržava od svojih drskih poriva. Međutim, ovo nije pretvaranje i laž, jer ima za cilj da se ovakvim ponašanjem zaista stekne smirenje, i naravno, zbog toga čovek treba da se ponaša skromno, da govori tiho, da ide spokojno, da se ne spori, da ne ističe sebe, itd.

Međutim, smirenoslovlje veoma liči na smirenomudrenost. Njegova dejstva su naizgled ista, spolja tako izgledaju, ali je unutra nešto sasvim drugo. Smirenoslovlje iznutra ima drugi cilj, ono ljudima želi da se pokaže kao smirenje, sa ovim ciljem prima na sebe masku smirenosti, spušta pogled, govori tihe i skromne reči, u čitavom čovekovom izgledu ogledaju se tihost i uzdržanost, ili on govori razobličavajuće fraze o sebi, a sve to da bi se pokazao kao smiren pred drugima i da bi ljudi o njemu imali dobro mišljenje.

„Koliko je korisno prekorevati sebe i kriviti sebe zbog grešnosti pred Bogom u tajnosti srca toliko je štetno činiti to pred ljudima. U suprotnom, pobuđivaćemo laskavo mišljenje o sebi kao o smirenim ljudima,“ govori Sv. Ignatije. On primećuje zanimljivu stvar: svetu se nimalo ne sviđa istinsko smirenje u ljudima, a lažno i pretvorno ga uvek privlači. Svetitelj piše: „Oni ljudi koji su u monaškom životu stekli naročitu slobodu i prostotu srca, koji ne mogu da se pretvaraju u ophođenju sa bližnjima svetu se ne sviđaju! On ih smatra gordima… Svet traži laskanje, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na razobličavanje koje mrzi“ (9, t. 1, str. 317).

Primećeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole bližnje nimalo ne brinu o spoljašnjem utisku koji ostavljaju na druge, oni vode računa o svojoj duši i zauzeti su istinskim ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu bližnjih. Spoljašnje ophođenje ovih ljudi je veoma uzdržano, ponekad čak izgleda preterano surovo ili strogo. Međutim, kasnije se uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o bližnjima, da su zaista bili samilosni i pružili im pomoć. A licemeri, pretvornici i lažnosmireni ljudi su često veoma predusretljivi, mili i uslužni, ali ako čoveka zadesi tuga, nesreća ili teškoća videće se da su oni daleki, hladni i tuđi, da su ravnodušni prema svim patnjama bližnjih. Upravo to je farisejski kvasac od kojeg je Gospod naš Isus Hristos zapovedio Svojim učenicima da se čuvaju.

Sadržaj

Šta je naročito važno na početku duhovnog života, 5
Gde i kako se naučiti svetom pokajanju, 9
Da li se duša brzo isceljuje, 28
Kakve su osobenosti našeg vremena, 35
Treba li „revnosni“ hrišćani da se boje pakla, 44
Kako samoponiženje može da bude spojivo sa unutrašnjim mirom, 52
Kako demoni mogu, predlažući naizgled dobro, da nas ulove u svoje mreže, 55
Kako se jevanđeljsko dobro razlikuje od ljudskog dobra, 79
Kad naša revnost za hrišćanske podvige nije ugodna Bogu, 85
Kako je spoljašnje hrišćansko delanje povezano sa unutrašnjim, 92
Kako možemo da grešimo, misleći da u sebi imamo istinsku ljubav prema Bogu, 95
Kako možemo da obmanjujemo sebe, misleći da imamo ljubav prema bližnjem, 103
Kako duševna i telesna revnost spolja može da izgleda kao sveta i pobožna revnost, 114
Da li je za hrišćanina – početnika korisno da bližnje uči delima vere, 116
Da li je za hrišćanina – početnika korisno da razmišlja o uzvišenim duhovnim stvarima, 122
Kada poslušanje nije ugodno Bogu, 126
Kakve se prelesti dešavaju priliko upražnjavanja molitve, 131
Koji su razlozi za suze i kada su oni ispravni, 145
Šta znači „truditi se nerazumno“, 149
Kako smirenje može biti lažno, 162
Kako ćovek da nauči da raspoznaje spletke, strasti i zamke lukavih duhova, 165
Zaključak, 174
Sveti Ignjatije Brjančaninov – O čitanju svetih Otaca, 179