Fenomen Čeković

„Pro­vo­ka­ti­van na­slov Fe­no­men Če­ko­vić nam, već i pre otva­ra­nja knji­ge, su­ge­ri­še da ni­je reč o čo­ve­ku ‘ka­kvih naj­vi­še ima’. Pa šta je to ret­ko, neo­bič­no i čud­no u lič­no­sti, u ka­rak­ter­nom sklo­pu Jo­va­na Če­ko­vi­ća?

Ko ga po­bo­lje po­zna­je, od­go­vo­rio bi na po­sta­vlje­no pi­ta­nje: a šta to ni­je! Od či­nje­ni­ce da je bio osred­nji đak i, ka­ko sam pri­zna­de, ne­rad­nik u mla­do­sti, do sko­ra­šnjeg, opet, nje­go­vog pri­zna­nja: ‘Ja sam da­nas bo­gat čo­vek’. A iz­me­đu to­ga dvo­ga je vi­še od po­la sto­le­ća kr­ca­to zbi­va­nji­ma, do­volj­nim za ne­či­ja tri ži­vo­ta. Šta se do­go­di­lo u de­ce­ni­ja­ma iz­me­đu ‘ne­rad­nog de­te­ta’ i ste­če­nog bo­gat­stva? Kad sklo­pi­te ko­ri­ce ove knji­ge, za­ču­di­će vas što se bo­gat­stvo ni­je sticalo vi­so­kom funk­ci­jom u stran­ci, ra­bo­tom u ka­kvoj ne­vla­di­noj or­ga­ni­za­ci­ji do­bro fi­nan­si­ra­noj ‘od­ne­ku­da’. Na­pro­tiv, sve je stvarano ne­ve­ro­vat­nom am­bi­ci­jom, do­brim de­lom i ina­tom pre­ma sva­ko­me i sve­mu što se na­šlo na pu­tu da sa­pli­će i ome­ta. I naj­va­žni­je – ra­dom. Sto­ti­ne i sto­ti­ne hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra na toč­ko­vi­ma, si­gur­no mno­go vi­še u avi­o­nu, sa­ti i sa­ti če­ka­nja u pre­dvor­ju da do­đe do va­žnih svet­skih lič­no­sti i – gle ču­da! – br­zo po­sta­ne nji­hov sa­go­vor­nik ‘na rav­noj no­zi’.

U Če­ko­vi­će­vom ka­rak­te­ru i de­lo­va­nju, van sva­ke sumnje, ima ne­če­ga što se do­di­ru­je sa avan­tu­ri­zmom. Tu su bi­li če­sti le­to­vi ‘s kra­ja na kraj sve­ta’ ne bi li do­šao do ka­kvog po­sla, naj­pre za dr­žav­nu, a po­tom za svo­ju kom­pa­ni­ju…

Če­ko­vić je fe­no­men, pre sve­ga, po svo­joj ener­gi­ji pre­to­če­noj u ne­pre­kid­no stva­ra­la­štvo. Či­nio je to, i te ka­ko, i sa me­sta pr­vog čo­ve­ka Ju­go­im­por­ta, a i kad je – odan svo­jim prin­ci­pi­ma – sa vr­ha pao na sa­mo dno, kad je mo­rao sve is­po­čet­ka, po­zajm­lju­ju­ći no­vac za auto­bu­sku kar­tu; am­bi­ci­ja, su­je­ta i inat ga ni­su na­pu­šta­li. Ta­ko je, mic po mic, ‘otvo­rio vra­ta’ u Afri­ci, vra­tio se (ne kao Ju­go­im­port, već kao Jo­mil) na Bli­ski is­tok, u Ko­štu­ni­ći­ma stvo­rio lep­še i atrak­tiv­ni­je et­no­-se­lo ‘sa pri­soj­ne stra­ne br­da’.“ (iz predgovora urednika Boška Lomovića)