Noć kada je vreme stalo

Zapis o zapisima zaustavljenog vremena

Pred mene, kojoj je književnost nasušna potreba, stavljena je ova priča, čija je tematika neverovatna, istinita i nadasve surova. Priča koja nameće čitaocu više različitih osećanja odjednom – tu je zbunjenost, bes, empatija, neverica, tu su uzdasi i nehotično zatvaranje kapaka, i nestrpljenje da se pročita kraj, uz neko tiho nadanje da je na kraju sve ispalo dobro…

Autobiografski roman koji je pred vama pisan je narativnom tehnikom skaza, koja čitaocu daje potpuni uvid u fizičko i psihološko stanje naratora, što svakako doprinosi onom čuvenom trenutku kada se, čitajući, prebacujemo tamo gde nas autor vodi. Pisan realistično, lišen patetike i nepotrebnih ukrasa, markantno psihološki uverljivih portreta, ovaj roman nas angažovano uvodi u problematiku našeg savremenog života – osvetljavajući nam staze o kojima ne znamo dovoljno, kao pritajene strahove koje guramo pod tepih. Takođe, ovo je roman koji nećete voleti na prvi pogled, upravo zbog svega pomenutog, ali i roman koji će vam ostati negde pri dnu svesti – kao dokaz, opomena, kao sugestija i kao pomoć – ukoliko vam je ista potrebna.

Ukoliko se odmaknemo od strahote kroz koje je autor prolazio, i priču posmatramo sa aspekta književne kritike, vidimo jedan zreo izraz, zrelu misao, poniranje u suštinu koliko glavnih protagonista priče toliko i jednog naroda, nama nedovoljno poznatog, što bez dileme ovaj roman čini vrednim pohvale.

Helderin je davnih dana zapisao: Nagoveštaj je uvek bio jezik Bogova. U ovoj Lazarevićevoj priči nema nagoveštaja; on je sa svojim prvim pisanim delom na srpskom jeziku posve zaslužio da ga smestimo u savremenu srpsku prozu, jer, sa ovim obelodanjenim zapisom, on svakako čini deo naše svakidašnjice.

Svetlana Fucić, književnik
U Beogradu, 2017