Volođino detinjstvo

Pripovedač vrlo toplo, iskreno, ispovedno i psihološki produbljeno daje niz verodostojnih sličica vezanih za jedno beogradsko detinjstvo tokom 1957–1967. godine.

Kao što pisac u predgovoru kaže, sećanje je nepouzdano i oboji nešto svetlijim, a nešto tamnijim tonovima.

Pored neospornih književnih vrednosti, tečnog, lepog i svima pristupačnog kazivanja, ova knjiga je značajna zato što iskreno govori o osetljivosti i ranjivosti malog dečaka, o tugi i usamljenosti i pored srećnog porodičnog života i prvim životnim iskustvima.

Nižu se slike: bezazleni dečak je iz naivnosti ukrao lilihip, suočio se sa pojmom svojine, doživeo je nasilje od strane starijeg dečaka, imao je prvi napad egoizma. Prvi koraci su mu bili bolni, kao što kaže pisac. Volođa je osetio stid i grižu savesti.
O svemu tome Pirožkov piše neobično nadahnuto, s poniranjem u dečiju psihologiju.

Naročito je teško kad se malo dete suoči sa smrću, prvo psa, zatim bake i deke, što je i kraj Volođinog detinjstva. Naravno, s tim ide i prva ljubav, filmske opsene i usmerenje prema zabavnoj muzici.

„Volođino detinjstvo“ može ne samo da nađe put do svakog čista srca, nego je reč o književnim vrednostima koje mogu da se porede s delom svakog značajnog srpskog pisca koji je pisao pr ozu za decu i o deco, recimo Ive Andrića, Branka Ćopića, Danila Kiša ili Zorice Kuburović.

Tu literaturu ne čitaju samo deca nego i odrasli i sa te strane se Pirožkov odlično uključio u ovu tradiciju.

Malo je evropskih pisaca koji mogu da ostvare ono što je ostvario Andrić, ali Pirožkov se svojim suptilnim poniranjem u traume i neprijatnosti (čak i potres mozga) malog Volođe književno, do izvesne mere, približio velikom Andriću.
Danko Stojić

„Volođino detinjstvo“ je namenjeno i prilagođeno deci, jer poseduje neophodnu notu didaktičnosti, senzibiliteta i prijemčivosti, ali i roditeljima da bolje razumeju decu i shvate kroz šta sve ona prolaze u nimalo jednostavnom procesu odrastanja, da se prisete svojih ranih nesporazuma i pronađu izgubljeno vreme.

Pitamo se: kakvi bi bili naši životu da nije tog svesnog zaborava prvih mučnih i bolnih spoznaja, a opet, kakvi bismo ljudi bili bez og semntimentuma minulih vremena i davnih svetova što i dalje žive u nama, da nije te nedužnosti i dečijeg šarma koji nas i dan-danas čuvaju i brane od surovog sveta?

Zbilja, šta bismo bez tih slatko-gorkih sećanja, što blistaju kao dijamanti iz pepela srušenih svetova, greju nas svojim plamičcima, bacajući iz prošlosti setnu svetlost na naše živote?

Dragan Stanišić