Konjske širine

Nakon romana Šlustrik, svrstanog u uži izbor za NIN-ovu nagradu, Milen Alempijević se Konjskim širinama vratio priči. Darovitost Alempijevićevog pripovedanja, bilo da je reč o romanu ili pripovetkama, ogleda se upravo u ovim pričama o neželjenim susretima, koje pred čitaoca dolaze s porozne granice u kojoj se svakodnevica preobražava u fantaziju, životna drama u misteriju, a ljudi od krvi i mesa u eterična, zlokobna i onostrana bića. Alempijević s velikom strašću za detalj oslikava karakteristike svojih junaka, ne prenebregavajući njihova etička i politička stanovišta koja ih nagone na delovanja s najčešće fatalističkim ishodom. Posebnost ovih priča jeste i dijaloško pripovedanje, kojim se, u interakciji više glasova, oslikavaju stanja svesti i pogledi na svet naratora. Ovakav pripovedački postupak, tipičan za dramsku i filmsku umetnost, čini neonoar priče iz Konjskih širina uzbudljivim i atraktivnim za čitaoce. Često ovi razgovori liče na vatromet džez improvizacija, na dijalog ravnopravnih instrumenata. Geografske širine između tridesetog i trideset petog stepena nazvane su u vreme jedrenjaka „konjskim širinama“. Ekonomičnost i sažetost izraza jesu Alempijevićeve „geografske širine“ između kojih plovi, lišavajući se u pričama suvišnog balasta. U apartnoj priči „Pet dana na otvorenom moru“, Alempijević autopoetički poentira: „I ovo je neka vrsta ‘konjskih širina’: da bi uhvatio nejak dah spasonosnog vetra koji će ga pomeriti, čovek se oslobađa nepotrebnog tereta. S tim što su mornari, za razliku od pisaca, umeli, makar kradom, da puste po koju škrtu suzu nad svojim vražjim poslom.“

– Srđan V. Tešin