Iza odškrinutih vrata

U osnovi, ovaj autor promišlja fenomene vaskolikog sveta, od one prvotne svete iskre zasjale u oku Sazdančevom, od Velikog praska do današnjih tehničkih i tehnoloških ostvarenja, fizike i medicine na jednoj strani, i teoloških principa u značenjima kosmičke Liturgije, na drugoj u kojoj prepoznajemo Drugog, odnosno Boga… U ovim svojevrsnim ogledima otkrivamo odlike svojstvene analitiku nadasve meditativnom, koji svet sagledava u sebi, toliko i okolo sebe, nikako ne gubeći povezanost s Bogom i ljubav Hristovu „prema čoveku koja je otkrivena u tajni Crkve i Evharistije“… U tom misaonom krugu posebnu pažnju zaslužuju razmišljanja: O slobodi, O ličnosti, O individui, O trajanju, O pobedi nad svetom… Na izvestan način ovi ogledi odražavaju bogoslovsku erudiciju ovog vremena, ne zanemarujući svetootačko nasleđe prvih propovednika i mislilaca, među kojima su na vidnom mestu misli kapadokijskih otaca: Sv. Vasilija Velikog, Sv. Grigorija Bogoslova i Sv. Grigorija Niskog. Tu misaonost su bogatili: Simeon Novi Bogoslov, Sv. Maksim Ispovednik (najviše citiran u ovoj knjizi)…

Autor Aleksandar Mihailović ne krije izvornike, već ih otvara iznutra, da bi autentični glasovi iskazali najbitniji deo eshatološke tajne, u kojoj je „Hristos, savršeni Bog i savršeni Bogočovek, centar kosmosa, razlog njegovog stvaranja“… Takođe, u ovim ogledima nalazimo odjeke i odsjaje iz dela Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića i Sv. Justina Popovića, jednog od najučenijih srpskih duhovnika. Konačno, Aleksandar Mihailović u centar svojih razmatranja stavlja čoveka obeleženog blagodatnim Božijim znakom, kazujući nam istovremeno u kojoj meri i pod kojim uslovima „u XXI vek pravoslavlje ulazi sa antropologijom slobode, kosmologijom eshatološkog preobražaja, zajednicom evharistijske Hristologije, teologijom o Svetoj Trojici, kao i sa dvehiljadugodišnjim iskustvom mučeničkog istrajavanja i kontinuiteta“

– Iz predgovora prvom izdanju Radomira Andrića, književnika

Drugo izdanje knjige Iza odškrinutih vrata donosi nam izmenje tekstove o Dostojevskom, Upanišadama, kao i dve nove pesme. U poglavlju „Makar nešto o Dostojevskom“ autor se bavi promišljanjima o odnosu Dostojevskog prema: Hristu, Čoveku, Deci, Slobodi, Bolesti i mnogim drugim pitanjima čiji odgovori kod autora uzrokuju „prave bure i ozarenja“, koje su ga utvrđivale u Hristu. Za sveštenika Aleksandra Mihailovića Dostojevski je neprikosnoveni vesnik Božije poruke o čoveku. Produžetak Hristovog stradanja Dostojevski vidi u stradanju dece, koja proširuje na ruski narod čija je misija da pronese i prenese „ruskog“ Hrista, najpre Evropi a potom i čitavom svetu. Njegova vera u Hrista koji će spasiti svet jer poštuje slobodu, i ne prisiljava na slobodu već ljubavlju i slobodom grli čoveka, zaokupila je pažnju autora ovih redova od rane mladosti.

U poglavlje „Osvrt na Upanišade“, autor obrazlaže stavove u Upanišadama koji se tiču: uzroka stvaranja svega, identiteta, suštine svega, karme i reinkarnacije, a koji često sadrže niz protivurečnosti. Na ovim i sličnim primerima protojerej Aleksandar Mihailović, uočava razlike između jasnog, preciznog i ličnog pristupa hrišćanske ideje o stavarnju i nejasne, dvosmislene te pomalo bezlične indijske kosmogonije, što je po autoru razumljivo i u tome on vidi vapaj za smislom i dostijanstvom ljudskog postojanja. „Moje asocijacije su sledeće: Ovi pojmovi su neodređeni, nedorečeni, bezlični, apstraktni. Nastali su u jednoj duboko misaonoj kulturi čiji su mudraci, bez Otkrivenja, svojom sopstvenom mišlju dostigli vrhunac. Misao iz same sebe ne može doći do Boga niti do spoznaje same suštine sveta. Potrebno je Otkrovenje. Zašto se Bog nije tada otkrio u Indiji i da li je uopšte pokušavao – ne znamo?“  O Karmi autor između ostalog kaže: „Karma je bezlična, neumitna sila, nužnost, predodređenje. Tako nešto obezličava dostojanstvo čoveka kojeg je stvorio Bog sa ciljem da bude ličnost, mali bog oslobođen nužnosti… Reinkarnacija je neprihvatljiva zbog Hristove Ličnosti i Vaskrsenja, zbog prožimanja linearnog toka vremena i Eshatona, zbog neponovljivosti stvaranja i unikatnog dostojanstva čovekove ličnosti, načinjene od duše sa sopstvenim telom, koje nakon smrti treba da vaskrsne spojeno sa njom i da u zajednici sa Hristom postane jedinstveno, neponovljivo, besmrtno i nepropadljivo.

– Jelena Ćeranić