Knjiga jeretika

Ko su jeretici: Simon Gatar (otac jeresi), Origen, Markijan, Irinej, car Julijan Apostata, Arije, Pelagije, monah Gotšalk, Johan Skot Eriugena, Pjer Abelar, Majstor Ekhart, Arnold iz Breše, Džon Viklif, Jan Hus, Martin Luter, Tomas Mincer, Hans Denk, Migel Serveto, Sebastijan Kastelio, Sebastijan Frank, Gotfrid Arnold, Đordano Bruno, Baruh Spinoza, Blez Paskal, Gothold Efraim Lesing, Lav Nikolajevič Tilstoj.

Valter Nig je počeo da piše svoje obimno delo Knjiga jeretika jednim Avgustinovim citatom: „Ne verujte da nekoliko malih, slučajno zalutalih duša mogu da stvore jeres. Samo veliki ljudi stvorili su jeres“. A evo još jedne Avgustinove maksime: „Kad ne bi bilo jeretika, crkva bi zaspala na Svetom pismu kao na jastuku: jeresi je prisiljavaju da se probudi“. Da navedemo i jedno mesto iz Prve poslanice Korinćanima apostola Pavla: „Jer treba i podvajanja (raznomislija) da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“. Ne zaboravimo upozorenje Valtera Niga da onaj ko od početka u jereticima vidi delovanje Satane, nema nikakve mogućnosti da se bez predrasuda suoči sa izjavama jeretika, a daleko je od istine klevetanje jeretika za nemoralan život od strane njihovih fanatičnih protivnika. – Takvi jeretici koji su, najčešće, vodili besprekoran moralan život, bili su: Majster Ekhart, Džon Viklif, Jan Hus, Martin Luter, Baruh Spinoza, Blez Paskal, zaključno sa Lavom Tolstojem u XX veku. Uprvo je o ovim, bez sumnje značajnim i originalnim misliocima, reč u ovoj knjizi Valtera Niga.

Istorija jeretika, onako kako ju je predstavio Valter Nig, porazna je kritika obeju institucionalnih evropskih crkava (rimokatoličke i protestantske), sve od vremena podele crkava u XI veku, ali i kritika priprema za ovakvu podelu još od vremena Arija, Pelagija i Nestorija. Tako se ponavlja Avgustinov stav o jeresima, od njegovog doba do danas, da su jeresi tu zato da probude hrišćane na neprestani napor za ostvarenje Hristovog Carstva (najpre u sebi samima). Iako Valter Nig pokazuje, katkad, preterane simpatije za jeretike, on u njima s pravom vidi odlučne i iskrene borce za pravu hrišćansku veru, uvek ugroženu bezbrojnim izopačenjima. Gnostičari, na primer, koji su veoma dugo kroz istoriju hrišćanske crkve važili kao najopasniji jeretici, bili su, zapravo, tvorci hrišćanske filosofije. Gnostičari su samo zaoštrili večni ljudski spor: gnosis ili pistis. Do današnjeg dana čoveku je ostala možda najveća muka kako pomiriti, sjediniti, pronaći „zlatnu sredinu“ između prirodne čovekove potrebe da sazna i, takođe, njegove prirodne potrebe da veruje.

Savremeni i budući hrišćani moraju da postanu svesni toga šta su veliki jeretici – neki od njih mučenici kroz istoriju hrišćanstva (Mani, Hus, Bruno i drugi) – zapravo postulirali, a što ostaje uvek aktuelno. To je njihov stalan poziv, i nama danas, ka „transformaciji tradicije, oslobođene svake sterilne apologetike“; ali to je i jedinstven poziv nama da prepoznamo istinita upozorenja jeretika, kao što su bili Blez Paskal, Gotfrid Arnold, Fri- drih Niče, jer nam tek uvid u njihove vizije budućeg nihilizma Evrope pruža stvarni spas od njega danas, sagledavajući u novoj svetlosti večnu poruku Bogočoveka Isusa Hrista. – Valter Nig na kraju potvrđuje pažljivom čitaocu ono što je ovaj od početka slutio: za Valtera Niga, kao i za svakog pravog hrišćanina, „samo hrišćanstvo može biti religijska stvarnost…; besmisleno je čekati novu religiju ili čak osnivati novu… Jevanđelje je sudbina; u zavisnosti od postojanja hrišćanstva, Evropa opstaje ili nestaje“.