Tamo gde sam bila srećna

Sudbina, večito čovekovo pitanje. Postoji li ili ne? Da li ona bolje poznaje našu životnu stazu od nas samih ili nam je lakše da verujemo da je neko drugi kriv za sve naše životne neuspehe. Uspehe obično pripisujemo sopstvenom egu, veoma retko ih vezujemo za sudbinu. Dogode se u životu i takve situacije da i najracionalniji izgovore: „Ovde je sudbina uplela svoje prste“. U romanu Nine Ćosić „Tamo gde sam bila srećna“, prepliću se iracionalno i racionalno stvarajući zajedno nezamislivu vezu glavnih junakinja.

Šta je nagnalo učiteljicu Korneliju, usamljenu perfekcionistkinju, čiji je život u sekundama isplaniran da se posle jedne banalne situacije, kvara televizora i nemogućnosti da odgleda davno isplanirani film, odluči na suicid. Nina je razlog za odluku svoje junakinje videla u onome što Kami kaže: „Suicid se priprema u tišini srca, baš kao umetničko delo“. Kornelija je upravo takva. Trenutak iskakanja iz dobro isplaniranog klišea podstakao ju je da razmisli o smislu života, da shvti da je od svega previše umorna i da rešenje potraži u hladnoj reci ispod kamenog mosta. U tom trenutku njeno pitanje nije bilo hamletovsko „biti ili ne biti“, već kornelijevsko „da li da se odgurnem ili da skliznem?“.

Sa druge strane Beba, džez pevačica miljama udaljena od perfekcionizma sa planinom problema koju je sopstveni „super-ego“ okrenuo protiv sebe same dolazi na isto mesto sa istom mišlju – reka je rešenje svih problema.

Na neizbežnom mestu u istom bezvremenu i besmislu susreću se dva potpuno suprotna karaktera i dva različita suicidna poriva.

Njihovu ličnu dramu pokreću i pitanja „Šta je to sloboda i da li je slobodan čovek srećan?“. Nina Ćosić životno oslikava stanja svojih junakunja. Da li džez pevačica sme da sluša „Nove fosile“ i pevuši uz Đurđicu Barlović i sme li smerna učiteljica svet da posmatra preko dugačke muštikle? Ne. Kornelijin život je slobodan, ali sloboda mu nije dala smisao, Bebin je bez slobode, ali opterećen smislom. Gde je sredina? Šta je zapravo smisao i životna sloboda? Gde je rešenje tog večitog pitanja? Spisateljica na jedan veoma originalan način odvlači svoje junakinje sa mosta i spasava im živote. Nina Ćosić postavlja pitanje: „A kada si bila najsrećnija?“. Pitanje deluje otrežnjujuće i budi nadu u dva zrnca života. Odgovara Beba, bila je najsrećnija kod bake na selu u Vrapčiću.

Sreća se traži kada se krene u ništa. U selo Vrapčić, izgubljeno i napušteno. Mesto koje je savremen način života pretvorio u nepriznati svet, u jedan za mnoge prazan prostor.

Možda većina ne bi ni primetila to maleno selo sa dragim imenom Vrapčić dok bi svojim autom protutnjala pored njega, ali će ga svakako primetiti i dobro upamtiti čitalac ovog romana. Slika sela traži neodoložnu restauraciju, ali njegova suština je patina i ljudskost. Možda bi ih upravo restauracija umanjila, a one su neophodne za izlečenje. Nina Ćosić svoje junakinje dovodi u kuću Bebine osamdesetdevetogodišnje bake. Starice koja je napuštena od najbližih, ali joj duh i zdrav seoski vazduh održavaju životnu mudrost i sputavaju breme godina da joj zaustavi život. Smisao života se traži u mirisu detinjstva. Vratiti se u već proživljeno, začeprkati po skrivenom, setiti se zaboravljenog, osvežiti oči rezedo komodom, dobiti proročki savet mudre starice i pozdraviti se zauvek sa prošlošću je lek bez recepta. Deluje na dušu, uspravlja telo i traži motiv za dalje, za život koji se mora živeti, ma koliko suicid bio naizgled najzahvalnije rešenje.

Profilacijom likova spisateljica daje kolorit čitavom romanu, a posebno gotovo pustom selu Vrapčić. Pored glavnih junakinja, Nina Ćosić stvara i glavne junake. Miloja, starijeg momka koji je ostao na selu iz čiste ljubavi i trudi se da bude od pomoći svima. Taj isti čovek u romanu „Tamo gde sam bila srećna“, izgovara krucijalnu istinu sadašnjosti, a kako stvari stoje i budućnosti. Kaže Miloje: „Grad je krematorijum za dušu“. Koliko bi nas svojim potpisom stalo iza njegove rečenice? Ne bismo mogli ni da se prebrojimo. Tu su i zastavnici Jokić i Zavišić, kojima je po službenoj dužnosti zapalo da se sa svojim vojnicima ganjaju kao crveni i plavi podražavajući vojne akcije u slučaju nužde. Oni na jedan zanimljiv način integrišu civile i vojsku organizujući, izgleda za sve junake romana, nezaboravan doček 1986. godine. Živopisan lik Mire, rabadžijine žene, koja u besmislu okruženja smisao traži birajući između dva muškarca. Muža rabadžiju, zamenjuje bricom. To je događaj koji seoskom životu uliva malo drame sa primesama savremene tv sapunice. Nina svoje likove spaja u naizgled nespojivo. Vezuje zaljubljenika u selo sa gradskom učiteljicom i oboma otvara mogućnost za dalje. Gubi glavnu junakinju, Bebinu baku, čiji je poslednji životni čin bio da pokaže mladima kako se živi i da im udahne svojim izdahom bar delić mudrosti. Reče jedna od junakinja: „Vreme ne prolazi ono je more po kom plivamo“.

Reči daju dušu knjizi. Nina Ćosić svojim umetničkim darom vraća one izgubljene i davno zaboravljene izraze koje jedan jezik čine bogatim. Zaboravljene su reči kao: riznice, vrcavost, hrupiti, nepočinstvo, sapinjati se od nemoći, suspregnuto, nemušta osećanja koja padaju tupo, olovnosiva jutra, kad zavlada studen, sunce se kuražno probija kroz oblake, glava je pocupnula po prozoru, rmpalija, obrisala je ruke o skute, bog te spalio bandoglavog, rekla je prozuklo, da se izvuče iz kolopleta, slatkasti miris detinjstva, baka je zategla čvor marame, karta umesto razglednice ili čestitke…To su samo neke od reči i rečenica kojima Nina Ćosić svoj roman nesebično dariva bogatim, ali zaboravljenim rečima srpskog jezika.

Ovaj srcem pisan roman Nine Ćosić „Tamo gde sam bila srećna“ priručnik je današnjem izgubljenom čoveku, čoveku u procepu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ona mu daje savet i poruku, a moglo bi se reći i poduku. Pozdravimo se sa prošlošću, živimo sadašnjost, planirajmo budućnost, a sudbinu ostavimo da malo odmara. Život je put kojim moramo proći, prečice i kraćenja su nedozvoljena. Bar za one sa petljom.

– Biljana Marković Jevtić