Istorija spoljne politike Ruske imperije u njenom najdužem veku, od prelomne 1801. godine do katastrofe u 1917. godini, imala je svoje zakonitosti i mene. Njen odraz prevashodno je vezan za ličnost vladara, koji je određivao sve njene glavne uzuse kao istinski samodržac ruske zemlje. Svi ruski imperatori, osim Aleksandra II, imali su prevashodnu ulogu „skupljača ruske zemlje“, pa otuda razuđenost spoljne politike na evropski, azijski, dalekoistočni i severnoamerički pravac. Uspesi su bili zapanjujući u tolikoj meri da je ruskom geniju pošlo za rukom da stvori carstvo od Atlantskog do Tihog okeana. Cena toga bila je za Rusku imperiju previsoka; dok je ona stremila neprekidnom širenju, bila je onemogućena da do kraja konsoliduje svoje uspehe na spoljnopolitičkom planu, i da učvršćuje samodržavlje na unutrašnjem.
O svemu tome sud prepuštam blagorodnim čitaocima knjige, za čiji nastanak je utrošena gotovo trećina autorovog životnog veka. To što se nalazi između korica ove knjige autor u prvom redu duguje ruskoj istoriografiji, njenom bezmernom naporu da osvetli sve periode spoljne politike Ruske imperije. Moja zahvalnost pripada malom broju ljudi u Srbiji, koji su mi bili pri ruci tokom rada na knjizi. Dužan sam je Nikoli Kovačeviću, Mihaelu Antoloviću, Miroslavu Pavloviću, Dejani Ocić i Nedeljki Kovačević.
Ipak moja blagodarnost upućena je, pre svega, Gospodu Isusu Hristu, čijom promišlju je knjiga nastala i koji me nije napustio ni u trenucima najvećih napora.
– U Novom Sadu o Duhovima, 29. maja 2018.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.