Duh priče i druga imena

Na koji način „odmetnuta priča“ ima moć da postane i vodeći protagonista romana, svedoči nam još jedno prozno ostvarenje Slobodana Mandića, koje se narativnim i jezičko-motivskim, pa i idejnim nitima nastavlja na njegov prethodni roman Panonski palimpsesti, sažimajući pritom poetiku i geografiju, autobiografiju (koju ispisuje „nečije nevidljivo prisustvo“) sa zavičajnim i kosmopolitskim, a kao uporišna tačka njegove sveukupne proze, ponovo se uzdiže Panonska ravnica kao stožer za raslojavanje individualnih i kolektivnih slojeva priče.

I u ovoj knjizi, u nizu epizoda, krhotina teksta ili pak širih narativnih slojeva, palimpsest, u trijumfu jezika i magiji reči, iznova se predstavlja kao figura našeg doba „kako bi se još jedanput oprobao život“. Bivstvovanje čoveka u zajednici i ono koje se ostvaruje u osami kao davno zaboravljeno i ponovo probuđeno iskustvo, stoje jedno naspram drugog – a „Priča bez kraja“, u tom sukobu što se odvija u samom Biću koje traga za sopstvenom egzistencijom, donosi sasvim nova otkrovenja u uspomenama, sećanjima, snovima, uzbudljivoj i ponekad surovoj realnosti… u pripremi za budućnost.

I dok se iz stranice u stranicu susrećemo sa prošlošću i najintimnijom kartografijom Bića, sa figurom oca i nikad dosanjanim zavičajem, sa panonskim pejzažima i glasovima ljudi koji su oblikovali ovaj hronotop, iznova iz različitih slojeva teksta izranja i tema sopstvene poetike, intertekstualni dijalozi sa postojećim književnim delima, kao i svest o pripovedanju, sudbini Priče, moći jezika u borbi protiv zaborava, jer „ništa što je prošlo nije prestalo da postoji“.