Pčelar iz Alepa

Možemo li se držati svog sna i onda kada je sve ostalo izgubljeno?

Pčele nisu imale tajni pred Nurijem, u srećnim godinama njegovog života u Alepu: poznavao ih je, umeo je da protumači njihov ples, njihov ritam, neverovatno čudo njihovog savršeno jedinstvenog društva, malog raja usred sveopšteg haosa. Njegov život u Siriji bio je jednostavan, ali istovremeno i bogat: on je brinuo o košnicama, njegova žena Afra smišljala je hiljade boja da bi slikala more svojim rukama i očima umetnika, a mali Sami bezbrižno se igrao.

Ali onda je Sirija počela da se raspada, a sa njom i njegov život i njegova porodica. Samija više nema, a Afra je slepa: u njenim očima, Nuri svaki dan vidi isti bol, i sve ono što su oboje izgubili. Ipak, u tim očima boje meda Nuri pronalazi i još nešto – razlog da izdrži, da se bori, da nastavi da živi. Da se bori za nju kao za malu pčelu bez krila o kojoj sada brine u Engleskoj, gde su on i Afra stigli nakon neverovatnog putovanja prepunog opasnosti. Putovanja na koje je Nuri krenuo da bi sledio jedini san koji mu je preostao. Onaj da jednog dana ponovo čuje Afrin smeh, njemu najlepši na svetu.