Filip Žakote je „pejzažista“ u poeziji, njegove poetske slike su „predeli sa odsutnim figurama“, svet je Veliki Predeo, a naše su reči lahori-pejzaži koje neprestano proizvodimo, večno u potrazi za bezgraničnim, to jest posve-drugim. On traži neku vrstu otvora u predelu, gde se sam prostor intimizuje i subjekat potvrđuje svoje bivstvovanje u blizini autentične objave nevidljivog. To su često potpuno beznačajna mesta, za koja nas veže spoj „starog i elementarnog“, ostataka kulture i vegetalnog, istrošen kamen prekriven bršljanom, beskorisni zidovi, nekadašnji funkcionalni artefakti koji su izgubili svoje značenje i upotrebnu funkciju, spojeni s vegetalnim, trajnijim i čvršćim, navodi pesnik, čak i od kamena. Naizgled obična mesta, ništa posebno, ali ujedno i sveta mesta, mesta hramova. Na tim mestima vlada spokoj, sabiranje, tu se objavljuje gustina sveta, na tajanstvenim smo vratima nevidljivog, ne može se tačno reći šta je to, i gustina je i otvaranje, i ovo i ono, te priziva Platonov pojam chôra (χώρα), koji je donekle „sinonim za topos, pošto označava i prostor i predeo. Ali topos zadobija apstraktnija značenja, motiva, povoda, tačke diskursa, pasaža knjige, opšteg mesta, dok je pojam chôra srodniji francuskom pojmu mesta [lieu], središta, položaja, tačke, kraja, poljâ, prirode“ (Kristin Dipui).
Vegetalno nije nikakav ukras Žakoteovog pisma, ono je njegov glavni tok, dah, njegova „laka esencija“. Pa i samu reč iz naslova ovog poetskog dnevnika, Semaison, koja znači i Setva, vreme sejanja, Žakote usmerava, Litreovim epigrafom u zaglavlju rukopisa, ka njenom drugom značenju: prirodnom rasejavanju semena kao načinu razmnožavanja biljaka. Ne, dakle, ljudska Setva, ne Subjekat, nego prirodno Rasejavanje, Svet koji se sam reprodukuje.
Dejan Ilić
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.