Večni muž

U zapandnoj književnoj kritici Večni muž smatra se za najbolje komponovan roman Dostojevskog, gde je odnos muž-ljubavnik okosnica veoma napetog trilera, u kome se do kraja ne zna kako će se okončati… Uzor za suprugu-ljubavnicu po svoj prilici je velika ljubav Dostojevskog, večita Apolinarija Suslova, koja je poslužila za lik Poline u romanu Kockar i Nastasje Filipovne u Idiotu.

„…To je jedna od onih žena“, mislio je, „koje kao da su se rodile da budu neverne. Te žene nikada ne padaju moralno kao devojke; zakon njihove prirode je – neizostavno se radi toga udati. Muž – to je prvi ljubavnik, ali tek posle venčanja. Niko se ne udaje mudrije i lakše od njih. A kad dođe do prvog ljubavnika, uvek je muž kriv. I sve se dešava na najiskreniji način: one se do kraja svog života osećaju apsolutno pravednim i, naravno, potpuno nevinim. On je bio ubeđen da zaista postoji tip takvih žena; ali bio je isto tako ubeđen da postoji tim ženama odgovarajući tip muževa, kojima kao da je jedini zadatak da odgovaraju tom ženskom tipu. Po njegovom mišljenju, suština tih muževa sastoji se samo u ovome: biti, na neki način, „večni muž“, ili, bolje rečeno, celog života biti samo muž i ništa više. „Takav čovek se rađa i razvija samo zato da bi se oženio, a kad se već oženi, da se pretvori u ženinu dopunu, čak i u slučaju kad se kod tog muža nađe svoj i neosporan karakter. Glavna osobina takvog muža je – poznati ukras na glavi. On ne može da ne bude rogat, isto tako kao što sunce ne može da ne sija; ali on ne samo da nikad ništa ne zna o tome, nego nikad i ne može da sazna, već po samim prirodnim zakonima…“ Večni muž