Dylan Dog 186: O vremenu i drugim iluzijama

Simeon, pa Baraldi… motiv deteta u poslednje je vreme postao čest u Dilanu. Voli to i Ambrozini: „deca su ukras sveta“, ali i nesumnjivi potencijal za jezu i jezivo. A da bi to izveo, autor ovde – osim što uvodi lik jednog dečaka – vraća i našeg junaka u ranu mladost, namigujući kultom „Dugom pozdravu“, koji je nekada davno (kad smo i mi bili vrlo mladi) nacrtao po Sklavijevom scenariju i Markezelijevoj ideji. Kada razmišljamo o velikim ljubavima detektiva od košmara, znamo da se Morgana, Bri i Lili „više veže“ nego Marina – ali veliko je pitanje da li smo ih više osetili nego Marinu i tu po svemu običnu klinačku romansu, tako običnu da je življa, stvarnija – i strašnija! – od svih ostalih. I baš kao u toj epizodi, Ambrozini ovde tanji granicu između jave i sna, života i neproživljenih života… i smrti. Prijanto čitanje!