O fejsbuk književnosti

„U novoj knjizi Radovana Vlahovića O fejsbuk književnosti upoznajemo autorovo viđenje književne virtuelne stvarnosti sagledavajući sve aspekte književnosti i literature koja nam je na taj način otvorena i data „na dlanu“. Tastaturom i mišem plovimo carstvom društvenih mreža prvenstveno Fejsbukom, kroz koje nam naš autor, izvrsni književnik i pregalac u kulturi Radovan Vlahović predočava književnu reč na svojevrstan način i piše o svojim razmišljanjima dajući pogled na situaciju i stanje u savremenom književnom svetu.

Autor govori o nasušnoj čovekovoj potrebi da stvara, koristi jezik, piše poeziju i prozu. Postavlja pred nas i daje odgovore na pitanja o prednostima i manama takvog poimanja književnosti, brzine prenosa napisanog, lajkovanja i čitanja pratilaca na Fejsbuk profilima stvaralaca, o pisanju uopšte, o dnevnicima, stvarnosti i fikciji, citiranju i razmišljanju, poetici nesvesnog, selektorima, Fejsbuk pesnicima i o paraleli (paralelnom književnom univerzumu) između aktuelnih pisaca, priznatih i poznatih i piscima iz senke: kako menjaju i kako utiču na književnost. Takođe govori i o svom izdavačkom poduhvatu i umeću, o maloj porodičnoj „kulturnoj fabrici” i o ličnoj velikoj potrebi i strasti za čitanjem i pisanjem/stvaranjem.

Radovan Vlahović je idejni tvorac jednog od najvećih i najznačajnijih festivala u Srbiji i Evropi koji je negovao proteklu deceniju i više, pravu pesničku reč: Evropski Fejsbuk pesnički festival.“
– Nataša Bundalo Mikić

„Rodila sam se po drugi put, tamo na toj bini, pred ljudima koji su slušali moje stihove, na jednom festivalu koji će kasnije izrasti u moju drugu kuću ‒ u sve ono što sam želela i jedva čekala da se svake godine ponovi.

Fejsbuk festival spojio je nespojivo, ljudi su putovali satima da bi se konačno, sa valjanim razlogom i legitimnim izgovorom, sreli sa svojim virtuelnim prijateljima. Pretvarali smo stihove u opipljiva druženja, u energiju koja nas je nosila, u reči… Festival je oživeo, dobio svoj oblik i kao takav živeo u nama.

Često osporavani kao Fejsbuk pesnici, pod lupom školovanih kritičara koji često teže da stvaralaštvo stave u okvire, zanemarujući pri tom činjenicu da ono tako odumire, disali smo za priliku da otkrijemo sebe, svoj unutrašnji svet i podelimo ga među sobom uvažavajući svaku emociju. Poezija mora imati krila, nadrasti norme opšte poznatog i prihvatljivog, postojati kao entitet izvan ograničenog prostora.

Prerasli smo društvenu mrežu i okupirali savremenu književnost kao bujica, kao talas nekog novog digitalnog doba, kao generacija o kojoj će se tek pričati i pisati, kao nepresušna snaga!“
– Ivana Papeš Bogosavljev