Šamar

Prozne staze između sećanja i uobrazilje

“Tvrđava je i dalje tu, napuštena posmatračnica nestalih poredaka kraj koje plove
orijaški brodovi.
Koliko je poredaka, podrazumevajućih nizova navika, običaja i zakona, ništa manje veštačkih od nizova njegovih šetnji, vožnji i trka, sadržano u njegovom sećanju?
Kada jedan prestaje, a drugi počinje?
Da li su Beograd šezdesetih, Damask sedamdesetih, i Beograd osamdesetih
deo istog poretka?
I da li postoji tvrđava koja može da odbrani bilo koji poredak od promene?
Ili je svaka kao ova na Veksholmu, samo nemi posmatrač neprekidne kolone brodova koji, menjajući oblik, ipak plove istim, ili skoro istim putem?”

***

“U tom gradu je jedna reka, koju više čuje nego što vidi, noću, i jedno brdo, na kojem se nalazi kuća s polukružnom salom, odavno napuštena.
I zgrada od cigala, koju sada vidi pred sobom na ostrvu kraj kojeg prolaze.
Dok je gleda, on zna da ju je nedavno sanjao. I zna u kojem delu grada ju je u snu video.
Grad koji sanja sastoji se od delova svih gradova u kojima je živeo, i čije delove je želeo da smesti u bezvremeni ritam sećanja.
Samo što ti delovi koje sanja nisu oni delovi koje je želeo da sačuva.
I što ne čine uvek istu celinu, bar ne onu koju je on mislio da je zapamtio poslednji put kad je u njega ušao.”