Glavni junak Mišiminog romana ‒ Mizogući, nesrećan zbog svog mucanja i neprivlačnog izgleda, utvrđuje zapreku između sebe i spoljašnjeg sveta. Nemoćan da se iskaže pred drugima, gord zbog toga što ga ne razumeju, ovaj mladić, zatvoren u sebe, reljefno slika predele svoje duše kroz pripovest. Put junakovog zen-budističkog obrazovanja za sveštenika, uz intelektualno i duhovno oblikovanje, prate brojni unutrašnji sukobi i previranja, uzleti misli i njeno poniranje u tamu.
Šta menja svet ‒ delo ili znanje? Da li je zlo moguće? Kakav je značaj umetnosti i lepote u čovekovom životu? Kakav je odnos između lepote i ništavila? Kako se osvaja trenutak večnosti i kako se može sagledati večnost trenutka?
Složenost duševne pometenosti junaka, koji se sve više prepušta destruktivnim porivima, dočarava se na pozadini turobnih ratnih i posleratnih godina u Japanu. Ipak, u opštem sivilu, nad prolaznošću i ništavnošću pojedinačnih sudbina, u Mizogućijevoj svesti razvija se predstava o lepoti, oličena u Zlatnom paviljonu. Ovo svetilište, izvanredno delo budističke arhitekture, jeste simbol lepote. Dok pratimo zanos jedne duše, ono izranja iz živopisnosti boja i zlatnih preliva, okupano svetlošću, natkriljujući sve ostalo bogatstvom svog značenja.
Kao kopija kosmosa u malom, hram predstavlja svojevrsni mikrokosmos, baš kao što je to i čovek. Pomirivši u sebi različitosti, odnosno raznovrsne stilove sastavnih delova, paviljon je iskristalisao okolni nemir, ,,podnoseći tamu koja ga okružujeˮ. Međutim, protivrečnosti koje su razapinjale Mizogućijev pomračeni um bile su prevelike da bi taj uzorni obrazac mogao da sledi. Tako se neutaživa čežnja za lepotom seli u pripovedanje. Potreba da se na neki način dopre do drugih ljudi ipak postoji ‒ otuda priča o Zlatnom paviljonu ‒ „poput sutre mukotrpno napisane zlatnim parhom na tamnoplavim stranicama knjigeˮ, poput tračka svetlosti u noći duše.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.