Kljun u oku

U mraku i magli poslednje decenije dvadesetog veka, u mračnoj srpskoj provinciji zatičemo detektiva Svetislava Krvavca i od prve rečenice postajemo svedoci događaja u koje je upleten, a u koje smo, ako se već sećamo devedesetih, upleteni svi zajedno.

I potpuno je nebitno da li devedesete poznajete iz iskustva ili tek iz priče, svakako ste upleteni. Zvuči kao da nemate mnogo izbora. Izbora nema ni Svetislav Krvavac, najveći detektiv tog dela istočne Srbije, ali se, upleten do lakata, trudi da se izbori sa onim što ga je snašlo i sebi obezbedi, ako ništa drugo, onda makar – mogućnost izbora.
Kada bi ova knjiga mogla da se čuje, bila bi to plejlista nepovratno podešena na shuffle, a na njoj bi se nizale teške rokačine, opskurni narodnjaci, topot đonova i zvuk košave, dok iz off-a klize lenje deonice na saksofonu.
Kada bi ova knjiga mogla da miriše, zapljusnuo bi vas zadah močvare koju komešaju bure jeftinih parfema, laka za kosu i benzina koji se prodaje na ulici.

Kada bi ova knjiga bila film, bio bi to film sa glumcima koji stranice scenarija dobijaju ponekad na kašičicu, ponekad u talasima, ali ne od jednog, već od nekoliko scenarista. Zamislite da gospodin Duško Kovačević sedi za stolom, piše, odmah prosleđuje tekst glumcima, ali papire usput presreće zaludni Kventin Tarantino i potura ono što je on, sakriven u tami filmskog studija, zapisao. Na sve to, obojica (i Kovačević i Tarantino) imaju ozbiljnih problema sa nedisciplinovanim glumcima sklonim improvizacijama.
Ako biste želeli da gledate taj film, onda želite da pročitate ovaj roman.

Kreativno čitanje
Knez Wratcharsky