Pseudoton

Sam naslov zbirke, „Pseudoton“, imao bi zanimljivo značenje: lažni ton koji zapravo nema jasnu i preciznu artikulaciju, već egzistira na granici šuma. Još jednom poezija se pokazuje kao prevara, laž, kao neuhvatljiva igra, mada ova zbirka uopšte nije poezija, ako je verovati pesnikinji. Ambivalencija se krije i u samom naslovljavanju određenih pesama gde na njihovom kraju dolazi tkzv. podslov. To je alternativni naslov koji možemo čitati kao odraz pesme u ogledalu, njenu refleksiju o samoj sebi, rekapitulaciju kojom se ističe jedan bitan motiv ili emocija; podslov je antipod početnom naslovu; podslov ističe drugačije viđenu suštinu pesme. Ambivalentnost u ovoj zbirci je proširena i neprestanom dijalektikom između pomenute ironije i sentimentalnosti. Onda kada sentimentalnost nadvlada u intimnom svetu, aktivira se ironija prema spoljašnjem svetu, i ovakva promena vizure nije specifična samo za Blanušinu poeziju već je često prisutna u ostvarenjima mlađih pesnika/kinja. Ironija tako dobija kritičku notu, ona postaje važno pesnikinjino oružje u suočavanju sa razočaravajućom stvarnošću – ona ima funkciju poruge koja svet dovodi u laž, a u isto vreme održava zdravu i spasonosnu distancu između subjekta i tog lažnog sveta.

Svoj pesnički potencijal Blanuša dokazuje i mnogim autopoetičkim promišljanjima, rasutim na mnogim mestima. Jedna od ključnih pesama ove zbirke, autopoetička i programska svakako, jeste „Hermeneutika φ-a“, u kojoj se autorka zalaže za pesničku celinu, a ne fragmentarizaciju analizom (uključujući i ovu koja je pred vama) gde se, po njenom viđenju, gubi životnost i smisao poezije: „Priznaj pesmi slobodu, ne guši je mislima/ pusti je da otraje/ rečima ubijaš ćutanje/ koje ostaje posle svake pesme.“ Takođe, ovde se autorka zalaže za autonomnost poezije, za to da pesništvo ne služi nikome i ničemu osim sebi samom: „Dopusti pesmi da/ bude samo pesma/ a ne tvoj tron“.

izvod iz recenzije
Bojan Samson