Za sve je magla kriva

Sartr kaže: „Pakao su drugi“.

Kako je biti stranac u sopstvenoj porodici? Dramski inovativno osvetljavajući ovaj paradoks, Štulić prikazuje način na koji roditelji tiranišu decu svojim imperativnim očekivanjima. U ovoj drami predstavljen je novi stupanj pakla – kako je biti stranac sa ukućanima.

I kakav je paradoks, čak i aporija, biti blizak sa nekim ko je toliko gord da ne ume da pripada.

Kulminaciona tačka drame je susret i dugi razgovor između oca i sina nakon dugog ćutanja. U tom razgovoru je sva drama. I svačija drama. Ko nije bar za sekundu iskoračio ka mržnji prema roditelju? Ko bar jednom u životu nije žudeo da – sve ono što je godinama potiskivano i prećutkivano – roditeljima kaže u lice?

Na ovaj način uobličavajući individualnu egzistencijalnu dramu, autor je dramski uspelo dovodi u vezu sa kolektivnom egzistencijalnom dramom. Oba pomenuta plana dramskog diskura, Štulićev narator posreduje uobraziljom mladog umetnika Marka, glavnog junaka drame, u kojoj se prepliću slike Prvog svetskog rata, mita o Meduzi i Posejdonu, života jednog alhemičara i herojstva Solunaca.