Rusko-srpska vojnička prijateljstva

Po­sle Ku­čuk-Kaj­na­rdžij­skog mi­ra iz 1774. go­di­ne, ko­jim je Ru­si­ja do­bi­la pra­vo da šti­ti hri­šća­ne u Osman­skom car­stvu, ru­sko-srp­ski od­no­si po­sta­ju ne­po­sred­ni­ji, da bi po­čet­kom XIX ve­ka do­bi­li sa­dr­žaj­ni­ji po­li­tič­ki i voj­nič­ki ka­rak­ter.

Osim oda­bra­nih fa­ka­ta iz Pr­vog srp­skog ustan­ka, autor Se­ku­lić pra­ti za­jed­nič­ke srp­sko-ru­ske po­du­hva­te na boj­nim po­lji­ma u vre­me Srp­sko-tur­skog ra­ta 1876–1877, sa no­vim po­da­ci­ma o ge­ne­ra­lu Čer­nja­je­vu i pu­kov­ni­ku Ra­jev­skom.

Po­seb­no su broj­ni fak­ti ko­ji do­ku­men­tu­ju ru­sku voj­nič­ku po­moć u Pr­vom svet­skom ra­tu i do­pri­nos ru­skog ca­ra Ni­ko­la­ja II Ro­ma­no­va. U od­go­vo­ru na de­pe­šu re­gen­ta Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća u ju­lu 1914, im­pe­ra­tor Ni­ko­laj II je is­ta­kao: „Dok ima i naj­ma­nje na­de da se iz­beg­ne kr­vo­pro­li­će svi mo­ji na­po­ri te­ži­će tom ci­lju. Ako, pak, ne uspe­mo i po­red naj­i­skre­ni­je na­še že­lje, ne­ka Va­še Vi­so­čan­stvo bu­de uve­re­no da ni u tom slu­ča­ju Ru­si­ja ne­će na­pu­sti­ti Sr­bi­ju“.

Autor je u knji­zi za­stu­pio op­šir­nu fak­to­gra­fi­ju o ru­skim le­ka­ri­ma i nji­ho­vom po­žr­tvo­va­nom ra­du u srp­skim rat­nim bol­ni­ca­ma.

Autor je s na­ro­či­tom pa­žnjom iz­lo­žio či­nje­ni­ce o ru­skim do­bro­volj­ci­ma u srp­skim od­bram­be­nim ra­to­vi­ma 1991–1999, na­veo ime­na po­gi­nu­lih i uka­zao na pri­me­re ju­na­štva. Ru­ski do­bro­volj­ci su ra­to­va­li u je­di­ni­ca­ma Sa­ra­jev­sko-ro­ma­nij­skog kor­pu­sa, Drin­skog kor­pu­sa i Her­ce­go­vač­kog kor­pu­sa Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske.

U uvod­noj na­po­me­ni autor po­seb­no is­ti­če da je ova „mo­no­gra­fi­ja mi­ni­ja­tur­ni ar­hiv za či­ta­o­ce, sa mno­go do­ku­me­na­ta u ko­ji­ma se ču­va­ju po­da­ci pre sve­ga o voj­nič­kim pri­ja­telj­stvi­ma Ru­sa i Sr­ba za pro­te­klih 215 go­di­na“.