Biće i suština

Duboki srednji vek, onaj iz godina hiljadu dvestotih upoznao je najgušći zaborav, ali i sam osvit – potom ne- utrnule – Aristotelove misli. Jer je iza šeststoletnog muka i jednog arapskog posredovanja zatim, 1210. godine zabranjena, da bi (već) s Tomom Akvinskim (1225-1274) bila ona obilato i iznova tumačena u okviru jednog produbljenog filozofskog učenja, kome će se 1879. godine prikloniti zvanično katolicizam.

Tako, recimo, dok se erudicija srednjovekovlja iznova zaokupljala oko pitanja postoje li anđeli i je li njihova priroda telesna, ovde bi gotov odgovor bio da oni postoje – jer nalaže to stupanj u hijerarhiji bića – ali da su bestelesni, jer imaju karakter vrste. Jednako tako, dok Aristotel nije mogao da zna po čemu se Sokrat razlikuje od Kalije, Toma Akvinski će naći da jedna upravo materia quantitate signata („količinski određena materija“), kao izvestan unutrašnji poriv, ili načelo individuacije u telesnim supstancijama, obezbeđuje jedinkama posebnost i neponovljivu različitost.