Putovanje nakraj noći 1-2

Knjiga za koju je Bukovski rekao da je „najbolja u poslednjih dve hiljade godina“, jedna je od onih koje su presudno obeležile književnost XX veka. Do tada neviđeni izliv nihilizma, cinizma i ruganja ratništvu i herojstvu šokirao je mnoge kritičare, ali i oduševio francusku čitalačku publiku.
Stilom koji na čitaoca deluje kao da mu autor neposredno govori, Selin opisuje doživljaje svog junaka u Prvom svetskom ratu, njegova putovanja u kolonijalnu Afriku i Njujork, i na kraju, povratak u posleratnu Francusku, gde otvara lekarsku radionicu.
Jezik romana apsolutno je originalan – povremeno jezik ulice i podzemlja, povremeno liričan i intelektualan. Prema Selinovim rečima, njegov ključni izum je neposredna emocija, proizašla iz direktnog izražavanja pojava koje ga okružuju.

O autoru:

Selin je rođen 1894. u Kurbevou, a kada je imao tri godine porodica mu se seli u Pariz.
Još kao dete sanjao je da bude lekar. Odmah posle osnovne škole morao je da zarađuje za život, promenio je dvanaest zanata, a sa osamnaest godina prijavljuje se u dobrovoljce.
U Prvom svetskom ratu je ranjen i odlikovan medaljom. Neko vreme je radio na plantažama u Kamerunu, ali se razboleo od malarije. Posle rata upisuje studije medicine u Renu. U misiji Društva naroda boravi na Kubi, zatim u Njujorku, Vašingtonu, Nju Orleansu, Baltimoru, Kanadi i zapadnoj Africi.
Krajem dvadesetih zapošljava se kao lekar u Klišiju, putuje u London, Nemačku i Skandinaviju.
„Putovanje nakraj noći“ izlazi 1932. i odmah izaziva pometnju u književnom svetu.
S početkom španskog građanskog rata Selin se uključuje u politička dešavanja, objavljuje jedan antikomunistički i tri antisemitska pamfleta, zbog čega će senka nad njegovim književnim delom ostati sve do danas.
Kao invalid prve kategorije nije učestvovao u Drugom svetskom ratu, ali je govorio na mitinzima u Berlinu i objavljivao pro-nemačke pamflete. Za vreme rata prelazi u Nemačku, potom i u Dansku, a posle rata francuski sud izdaje nalog za njegovo hapšenje. Provodi dve godine u zatvoru u Kopenhagenu. U svoju odbranu piše da su nacisti bili „horda gramzivih malograđanskih provincijalaca“, kao i da bi ga Hitler, da je poživeo, sigurno streljao.
U Francuskoj je, u odsustvu, osuđen na godinu dana zatvora, 50.000 franaka globe, konfiskaciju 50 % imovine i gubitak svih građanskih prava. Vojni sud ga ipak amnestira, posle čega se vraća u Pariz.
1951. se nastanjuje u Medonu, gde otvara ordinaciju. Tamo je i umro, 1961. godine, a štampa nije ni obaveštena o smrti.
Selin je za sebe govorio da je paganin, po apsolutnoj zadivljenosti telesnom lepotom i zdravljem i odbojnosti prema bolesti. Tri puta se ženio, a imao je i brojne avanture.
Među poznatim piscima koji su mu se divili, ili na koje je očigledno uticao, spadaju Sartr, Beket, Rejmon Keno, Žan Žene, Bukovski, Henri Miler, Keruak, Kurt Vonegat, Ginter Gras i drugi, a bio je i ikona bitnika – Vilijam Barous i Alen Ginzberg su ga posećivali pedesetih godina u Parizu.

Odlomci:

Da bi čovek bio dobro viđen i ugledan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se ženama uspalile guzice i da matorci usta ne sklapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nečijom suknjom, čas u tuđem džepu….
Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se više rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale.
Na prostojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće crći… Ko zna? …..
U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadalo. Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. Biti telesno hrabar? Onda tražite i od gliste da bude hrabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao mi.
Što se mene tiče, nisam više imao razloga da se žalim. čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zahvaljujući ratnoj medalji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medalju u samu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je pokažem civilima na pauzi…… Čak sam tom prilikom u foajeu Komične opere upoznao malu Lolu, Amerikanku, i zbog nje su mi se konačno otvorile oči….. Došla je da pomogne da spasemo Francusku, poverila je to direktoru hotela, koliko joj to njene slabe snage dozvoljavaju, ali od sveg srca! Odmah smo se razumeli, mada ne potpuno, jer su mi zanosi srca postali krajnje neprijatni. Više sam voleo zanose tela, prosto i jednostavno. Mnogo se treba čuvati srca, tome su me itekako naučili u ratu! I nije mi pretila opasnost da to zaboravim.

Iz Selinovih intervjua:

„Ljudi imaju vrlo tešku i bolnu sudbinu, pošto se priroda u stvari igra njima. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive…
Očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Čekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza… Takve stvari čoveka smračuju. Onda ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom, na sve načine, samo da bi zavarao bistrinu sopstvenog pogleda… Onda nije više tako bistar…“

„Čovek je human otprilike isto onoliko koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz sve snage šutneš u guzicu, kad je zvizneš limuzinom, može da se vine čak do krova, ali se odmah vraća na bunjište da pokljuca šta ima. To joj je priroda, ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja govna samo kad nas snađe katastrofa.“