Kreativnost i ludilo

U svim kulturama, u delima velikih dramatičara, u filozofiji, psihoanalizi … svuda se postavljaju ista pitanja: mora li stvaralac da bude lud i da li ludilo predstavlja neobičan (još neshvaćen) oblik stvaralaštva.

Albert Rotenberg pristupio je ovom problemu na objektivan, istraživački način: tokom skoro pola veka obavio je bezmalo dve hiljade intervjua (istraživačkih, ne kliničkih) s velikim brojem naučnika i umetnika, među kojima je bilo dobitnika Nobelove i Pulicerove nagrade. Tek na osnovu takvog uvida, demistifikovao je brojne popularne predstave kojima su obojeni pojmovi kreativnost i ludilo. Rotenberg otkriva da kreativne osobe nisu suštinski drugačije od ostalih – osim po posvećenosti činu stvaranja. On, takođe, tvrdi da ne postoji određeni tip kreativne ličnosti, kao i da „ludilo“ nije nekakav romantični – i romantizovani! – preduslov za stvaralaštvo, kakvim ga smatraju čak i neki uticajni savremeni psihijatri.

Osim toga, Rotenberg nam nudi uvid u strukturu kreativnog procesa, u onaj trenutak kada se u umu rađa nova ideja. Otud je Kreativnost i ludilo briljantan prozor u sam čin stvaranja, u rasponu od Ajnštajnovih slika koje su vodile do teorije relativnosti, do dubokih, nesvesnih konflikata koji su izrodili prelepe umetničke metafore.

Autor nije odoleo svojim kliničkim interesovanjima, pa knjigu zatvara i nekoliko „studija slučajeva“: poglavlja o Emili Dikinson, Silviji Plat, Strindbergu i Judžinu O’Nilu.