Zoro

Zoro je po svojoj formi pozorišni monolog koji je Macantinijeva pisala za svoga muža, reditelja i glumca Serđa Kastelita. Istoimeni junak je rimski klošar. On živi na železničkoj stanici i kreće se po okolnim parkovima, posećuje gradska javna kupatila i posmatra prolaznike, komentariše njihov izgled, navike, njihove živote, ulazi u njihove sisteme vrednosti i pokušava da ih osmisli, a zapravo ukazuje na apsurdnost i neslobodu takvog sveta i života. On to može da zaključi jer je i sam pripadao tom svetu. Figura klošara kojeg crta ova autorka je figura čoveka koji je bio slab da se izbori sa licemerjem i hladnoćom svog sveta.