Višnje* *trešnje

Prva knjiga pesama Đorđa Ivkovića pisana је jezikom neobičnog unutrašnjeg naboja koji prirodno razbija prepoznatljive okvire poetske forme. Кrećući se slobodno kroz široko polje asocijativnosti, usložnjavajući se u digresijama, često upornim, gotovo opsesivnim opisima Ivkovićev jezik ispisuje knjigu kiselo-slatkog ukusa: od prisnih prizora iz detinjstva, sa snažnom ali bliskom senkom oca, preko čudne, zaumne anatomije stvari, do tema otuđenosti i neuklopljenosti.

Iz knjige:

NASLEDSTVO

neki put s ocem na jutrenje

ispušena sijalica noći i izgrizana priča veju svoje parmezane po stolu

smiruju nas bele kuće napolju naslonili smo se kao makaze smišljamo miris snežnog krastavca

kad se setim tog prizora kao da mi je žao što otac već nije mrtav da mi ovo sećanje udari jače i njegova rečenica iznad oglodanih, zimskih tanjira:

pospremi sto i zaledi sudove idemo na sankanje