Sećanja

Anđelko Krstić, ikao danas malo znan, za života je proglašavan za najvećeg živog romansijera naše zemlje.

Mali je broj pisaca, posebno poznatijih, koji su ostavljajući ovakva svedočanstva o svom životu tako sveobuhvatno opisali društveni milje kao Anđelko Krstić prostor Stare Srbije svog vremena u ovoj književnoj autobiografiji.

Sećanja Anđelka Krstića predstavljaju danas veliko i dragoceno autentično svedočanstvo o ne tako davnoj i teškoj prošlosti našeg naroda u Staroj Srbiji, kada je opasnost od Turaka i Arnauta vrebala sa svih strana, kada su od rane mladosti kretali u pečalbu i teškim radom, od cika zore do mrklog mraka, porodicama i zavičaju omogućavali golu egzistenciju.

Sećanja Anđelka Krstića pisana su neposredno, sa željom da ih potomci dožive kao istinitu životnu priču učitelja, prosvetnog radnika, koji je sve učinio da svoj zavičaj prosveti i unapredi. On u Sećanjima teži da ličnim primerom jasno pokaže koliko je njegova vera u dolazak slobode u Staroj Srbiji bila nepokolebljiva i stamena.

Posebno je zanimljiv deo „Borba za otvaranje srpskih škola u Staroj Srbiji“, u kojem autor, sa mnogo pojedinosti i autentičnih detalja opisuje tu borbu koja je bila i opasna i mukotrpna i koja je tražila velike žrtve (on i njegovi istomišljenici često su zbog toga zatvarani i kažnjavani). I pored svega nisu odustajali. Da bi otvorili i sačuvali srpske škole u Drimkolu, najjužnijem delu Stare Srbije, išli su od domaćina do domaćina i razgovarali, uporno pisali turskim vlastima, tražili pomoć od Beograda, a često i život stavljali na kocku.

Ove zapise treba čitati kao potresnu i istinitu priču o teškom i hrabrom vremenu u najjužnijem delu Stare Srbije, ali i kao iskrenu ispovest učitelja, koji je dokazao da se humanost učiteljskog poziva može ostvariti i u najokrutnijim vremenima, samo ako se stalno imaju na umu nacija i narodno dobro.