Svoje delo Sanjarije usamljenog šetača, objavljeno posthumno 1782, francuski filozof Žan-Žak Ruso pisao je, s prekidima, u Ermenonvilu pored Pariza, pred smrt, između 1776. i 1778. godine. Da li su Sanjarije nastavak Ispovesti, dnevnik, eseji, zbirka refleksija?
Ovaj zapis o slavljenju prirode i izolacije, koji obiluje piščevim anegdotama, kao i razmišljanjima o obrazovanju i političkoj filozofiji, zanimljiv je i zbog svoje žanrovske neodređenosti. Knjiga se sastoji od deset „šetnji“: prvih sedam uredio je sam autor, osma i deveta su završene, ali ih Ruso nije revidirao, dok je deseta ostala nepotpuna u trenutku Rusoove smrti.
Ruso je smatrao da se čovek rađa dobar, te da naknadno biva iskvaren društvenim prilikama. Insistirao je na povratku na precivilizacijsku prirodnost i čistotu. Budući da je ovaj ideal neostvariv, iznevereni mislilac povlači se u izolaciju. Priroda je za ovog filozofa-šetača ne samo mesto za sanjarenje i osamu već i motivacija za razmišljanje o sebi, pa stoga beleženje sanjarija nastalih u ovim prilikama rezultuje boljom samospoznajom.
Sanjarije usamljenog šetača su knjiga koja, uz poemu Noćne misli Edvarda Janga i Geteove Jade mladog Vertera, najavljuje rađanje evropskog romantizma.
Prevod s francuskog: Mira Vuković
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.