Sabrane Priče I (Nabokov)

Želim da ustanem, da raširim ruke za beskrajni zagrljaj,
da se velikim, blistavim rečima obratim nevidljivoj publici.
Počeo bih ovako: – O bogovi duginih boja...

Činjenica da sabrane priče Vladimira Nabokova dosad nisu izdate na našem jeziku ne govori baš ništa o njima, već isključivo kazuje nešto o nama. Mnoge nikada nisu ni bile prevedene na srpski. Neverovatna slava Lolite (koja je autoru obezbedi­la egzistenciju i mogućnost da se posveti isključivo pisanju) i Blede Vatre (romana koji neki kritičari slave kao spisateljski naj­uspeliji) kao da je bacila u senku njegove podjednako dobre pri­če, koje ga svrstavaju u red najvećih majstora ove književne for­me: Tolstoja, Borhesa, Henrija Džejmsa, Kiša, Andrića... Sam poduhvat sabiranja Nabokovljevih priča vrednih objavlji­vanja bio je veliki i zahtevan čak i za urednički tim „Vintidža” (imprint „Rendom hausa”, prvo izdanje 1995), a pre svega za nje­govog sina Dmitrija, koji je podneo najveći teret. Zajedno sa ocem na engleski je preveo priče napisane na ruskom, i pri­tom je Nabokov neke od njih dopisivao i redigovao ne bi li tako zadovoljile njegove stroge kriterijume. Ukupno ih ima 36 u prvom tomu i 31 u drugom. Zato je urađena redakcija ne­kih prevoda s ruskog na srpski, ne bismo li ih tako sravnili s ko­načnom, engleskom verzijom. U uredničkom smislu, bio je to delikatan proces, jer je trebalo pažljivo razgraničiti Naboko­v­ljeve intervencije na starim, originalnim verzijama kojima je po­boljšavao tekst, od onih uredničkih, kojima je hteo da anglosaksonskoj čitalačkoj publici približi određene ruske teme, poj­move i motive. U takvim situacijama trudili smo se da se drži­mo originalne verzije. Kada su u pitanju prevodi sa engle­skog jezika, prevodilac i(li) redakcija pažljivo su pratili i ruski original.