Prećutana Kulturna Istorija Srba

Čitaoci o nepoznatim naslovima najčešće sude na osnovu sadržaja. U slučaju knjige Prećutana kulturna istorija Srba moglo bi se upitati: „Zašto ovakav naslov, kada su u knjizi ogledi o srpskim kulturnim delatnicima 20. veka?“

Autor nedvosmisleno daje odgovor. Za prethodnih 100 godina Srbi su promenili nekoliko identitetskih matrica, što se završilo nacionalnom katastrofom. Skokovi u jugoslovenstvo, zatim u komunizam, pa u socijalizam Slobodana Miloševića, i konačno, u ideologiju neoliberalizma do te mere su nas podelili da je danas izuzetno teško postići konsenzus po bilo kom bitnom pitanju.

Marginalizovan i po strani od ovih stranputica, u srpskoj kulturi 20. veka postojao je i jedan tok koji je Miloš Crnjanski nazvao „srpsko stanovište“. Svakom srpskom intelektualcu ili umetniku na prvom mestu trebalo bi da bude zalaganje za srpske interese, a tek onda za, često pogrešne, ideološke koncepte.

Kada se ovo uzme u obzir, sadržaj i naslov Dimitrijevićeve knjige postaju razumljivi i opravdani. Nijedan intelektualac, umetnik, javni radnik o kome su napisani eseji u ovoj knjizi nije sa ovog puta odstupao, bez obzira kojeg je političkog opredeljenja bio.

Od Milana Rakića i Jovana Dučića, preko Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića, pa sve do Žarka Vidovića, Predraga Dragića Kijuka i Marka S. Markovića može se uočiti kontinuitet borbe za očuvanje srpskog identiteta. Ova borba bi, po Arnoldu Tojnbiju, bila odgovor srpske kulture na izazove vremena.

Prećutana kulturna istorija Srba: knjiga sa misijom

Prećutana kulturna istorija Srba je knjiga koja ima trostruku misiju. Ona ponovo stvara jedinstvo srpske kulture 20. veka sa prethodnom tradicijom, ali i pruža primere savremenicima. One koji bi da se na bilo koji način bave javnim delatnostima, Dimitrijević podseća kako su to istinski rodoljubi radili. Konačno, u ovoj knjizi je, prvi put u srpskoj esejistici i publicistici, stvorena veza između kulture matice i rasejanja, koja tek treba da postane čvršća celina.

U tom smislu, nije slučajno što na početku stoji zapis o Milanu Rakiću, a pri kraju o Marku S. Markoviću. Obojica su bili živi primeri kako angažovanih i delatnih ljudi. Obojica su bili spremni da i sopstveni život žrtvuju za Srpstvo: Rakić kao konzul u Prištini, a zatim pripadnik četničkih odreda vojvode Vuka, a Marković kao borac JVuO.

Na kraju, jedno nespomenuto pitanje mora dobiti svoj odgovor. Šta je sa ostalim intelektualcima koji su radili na ovom zadatku, a nisu pomenuti u knjizi? Odgovor je dao sam autor: „Ako Bog da zdravlja i pameti, a naročito mira u ovom strašnom dobu /…/ istraživanja o „tajnoj istoriji kulture Srba“ se mogu nastaviti. Što bi rekao Miloš Crnjanski u uvodnoj pesmu „Lirike Itake“ – svejedno da li ja ili ko drugi.“