Otkrivanje Autošovinizma

Kolumne Zorana Ćirjakovića, a naročito njegovi blogovi u poslednjih nekoliko godina retko su koga ostavili ravnodušnim. Ćirjaković je bio jedan od retkih koji je ustrajno objašnjavao svu opasnost autošivinizma i domomržnje kod Srba. U svojoj novoj knjizi Otkrivanje autošovinizma on se poduhvatio nezahvalnog posla da objasni ono što se može činiti neobjašnjivim. Kako to da u Srbiji postoje ljudi koje se već tri decenije upinju da dokažu da je svaka ljubav prema svom narodu ravna zločinu?
U ovoj knjizi Ćirjaković se bavio najistaknutijim drugosrbijancima. Tu su Radomir Konstantinović, Latinka Perović, Svetislav Basara, Bora Ćosić, Sreten Ugričić i mnogi drugi. Takođe, Ćirjaković je autošovinizmu kod Srba pokušao da da i globalni okvir. On piše o neobičnim oblicima samomržnje kod Rusa, Indusa i drugih naroda koji su prema Zapadu bili u kolonijalnom položaju. Autor istovremeno pokazuje i zašto domaći autošovinizam nije tog tipa. Takođe, Ćirjaković na efekat način ne samo da razobličava drugosrbijansku laž već postavlja i opravdano pitanje – nije li autošovinizam govor mržnje?Jer, po čemu se autošovinističke izjave domaćih „dekontaminatora“ razlikuju od srbomrzačkih izjava ekstremnih nacionalista iz regiona? Mogu li regionalni šovinisti koji iz različitih razloga i dalje zagovaraju razračunavanje sa Srbijom i srpskim narodom naći inspiraciju ili opravdanje u radu drugosrbijanaca?Iz knjige: Šta je srž autošovinizma?„Navodno neizlečivo zaostalim, nepismenim i krezubim masama, sveprisutnim u domovini i zato shvaćenim kao blisko, stalno preteće i neuništivo zlo, gore od svakog tuđeg, po sebi udaljenijeg. Ako domomržnja predstavlja strukturalnu matricu autošovinizma, poveznicu individualnih osećanja koja kod važnog dela društva prerastaju u secesionistički poriv i samoporicateljsku strast, onda se može reći da je neobuzdani, ubilački prezir prema većinskoj, klasnoj margini, prema siromašnima, deprivilegovanom narodu i potklasi – srž autošovinizma. On je jedan prilično ekstremni i perverzni izraz idejnog i moralnog sunovrata liberalne levice, koja je i u Srbiji trijumfovala u (unutrašnjem) kulturnom ratu, a zatim se dodatno opila moćima koje je stekla kao aparat autokolonijalizma, zadužen, između ostalog, za efikasniji i jeftiniji menadžment naše ponižavajuće zavisnosti. Naravno, bio je potreban set jedinstvenih istorijskih, kulturalnih i geografskih okolnosti kako bi od nekoliko marginalnih pojava, obično nebitnih izuzetka, baš ovde prvo nastao autošovinizam, a zatim izrastao u nezaobilaznu društvenu činjenicu u meri da moramo da govorimo o samoodrživoj, nadideološkoj kulturi autošovinizma.“