Nulta Zemlja

Ovih dana se u izdanju Agore iz štampe pojavio novi roman Bore Ćosića NULTA ZEMLJA. U pitanju je romaneskna trilogija, koju čine romani "Nulta zemlja", "Carinska deklaracija"(za čiji je nemački prevod,koji je dakle izašao pre originalnog izdanaj na srpskom, autor pre nekoliko godina dobio nagradu za Evropsko razumevanje) i "Izgnanici".

O ovoj knjizi je njen urednik Nenad Šaponja napisao:
"Noseći u sebi, trenutno boravećem na severu, prazninu svoje zemlje sa juga, Bora Ćosić, u svoja tri kraća romana, Nulta zemlja, Carinska deklaracija i Izgnanici, koja su prvi put štampana u ovoj formi i kao romaneskna trilogija, ispisuje duboko unutrašnju priču onoga što izgnanstvo jeste. Poput novijih knjiga Pola Ostera ili Džulijana Barnsa, i najnoviji Ćosoćev roman na ličnom, biografskom primeru, ispituje prostornost i njene privide.
Na rubu eseja i unutrašnjeg monologa, njegov narator, sasvim zapao u zjap nostalgije, usred hronike o seobi koja, vidi se, traje od mladosti, stilski iznijansirano, precizno dopirući do suštinskih pitanja, vodi ćitaoca kroz nanose jedne izgnaničke egzistencije. Bilo da traga za vlastitim identitetom uz pomoć spoljašnjih i prošlih stvari, usred tvrđave ili kuće, tog ličnog muzeja ničeg (Nulta zemlja), bilo da opisuje dramu seobe knjiga iz vlastite biblioteke ne samo preko konkretne državne granice, nego i preko unutrašnjih, psiholoških i vremenskih i prostornih granica (Carinska deklaracija), ili se tek nalazi usred umnožene drame izgnanstava različitih nacionalnih uvida, usred kuće za pisce, negde u Bavarskoj (Izgnanici), Ćosićev narator, u tri varijacije, duboko sažimajući iskustvo evropskog romana na ovu temu, pokazuje kako i nove adrese, skoro podjednako kao i bivše, ne uspevaju sasvim da utvrde tačno mesto svoje kuće bivstva.
Ne znajući nikada do kraja šta se iz prethodnog života u novi donosi, u prospektu za život u XX veku u kome je jedna od glavnih slika čovek sa koferom, narator Nulte zemlje nam simptome izgnastva pokazuje kroz konkretne nacionalne forme svojih junaka (Ruskinja, Mađar, Irac, Šveđanin) već fiksirane u literarnom ili socijalnom znanju i predanju, kao i kroz nacionalnu fluidnost pripadnika vlastite nestale južnoslovenske države.
Razmere teskobe i dubine nostalgije, pokazuje se, vrlo su individualne, a nulti univerzitet njegove nulte zemlje nadugačko i naširoko istražuje jedini mogući predmet čija se obim punoće skriva iza naziva - Praznina."

Sam autor, Bora Ćosić, povodom izlaska ove knjige, je napisao:
"Iako već duže vreme izazivam nervozu svojih prijatelja, urednika i komentatora mnoštvom ratličitih verzija mojih stvari, ja uporno nastavljam sa tom praksom, jer mislim da su rukopisi kao i ljudi, žive pojave, te dok je tako, moraju se menjati i razvijati. Kada je reč o ova tri kraća romana (kakvi nisu uvek bili), treba imati u vidu da su pisani još tokom proteklog rata i u prvim godinama moga izbivanja iz zemlje, što će reći, da njihovo nastajanje nije išlo bez odredjene nervoze. Tako je "Nulta zemlja" imala u prvi mah skoro tri puta više materijala, koji je u to doba navaljivao na mene da se što pre nekome obznani, a to je, naravno bilo pogrešno. Nemačko izdanje upravo je takvo, nalik skoro jednoj cigli, a da mi njome nisu razbili glavu, nego su je delimično i lepo primili, moja je sreća. Nešto skromniji po obimu bio sam kod "Carinske deklaracije", ova je, naravno u Hrvatskoj prošla osrednje, u Nemačkoj je medjutim došla i do one nagrade u Leipzigu. "Izgnanici", koji nisu imali do sada prevoda, takodje su bili nabijeni različitim sadržajima, pa kad sam ove rasporedio po nekim drugim knjigama i rukopisima, ostalo je to što je. Treba imati u vidu i ovo, prve originalne verzije objavljene su u Hrvatskoj (kog "Ferala" i u "Meandru"), što iz poznatih autističnih razloga obeju država, nisu bila dostupna u Srbiji. Na svaki način, sadašnje izdanje ne samo što smatram konačnim, nego se nadam da je i neuporedivo stabilnije u mnogo čemu. Zbog svega, mislim da se, i pored mnogih turbulencija, ova verzija ima smatrati premijernom. "