Narcisov Paradoks

Spajajući u svojoj samoposednutoj kontemplaciji telo i reč, čulno i natčulno, fascinaciju ovozemaljskom, fizičkom lepotom i opsesiju željenom predstavom te lepote, Narcis u izvesnom smislu prisvaja i orfejski „sinkretično“ pesničko nasleđe, lišavajući ga tek njegove ezoterijsko-mistične, „onostrane“ dimenzije i saobražavajući ga neotklonjivo profanom, „ovostrano“ nastrojenom duhu modernosti. Ovako predstavljen, kao onaj koji u kulturnoistorijskom „odjekivanju“ nadrasta mitski obrazac i u mnogo čemu postaje oličenje modernog čoveka i njegovih kontroverzi, Narcis bi možda zaista mogao da bude prihvaćen i kao svojevrsni Everyman našeg doba.