Momo Kapor Sećanja I Druženje

Moj samo nekoliko godina mlađi prijatelj i kolega Momo Kapor, omiljeni srpski književnik i slikar koji nas je zavaravao nazivajući se „lakim piscem", dok je tokom života objavio nekoliko desetina značajnih, kritičkih knjiga - uzbudljivih svedočanstava o našem haotičnom, strahovitom vremenu - pored zajedničke fotografije na naslovnoj strani ove knjige posvećene našem druženju ostavio mi je i mnogo lepih, dragih ali i sumornih uspomena, posebno u vezi sa ratnim događanjima čiji je poput pravog rodoljuba bio odličan, savestan izveštač.

Prelistavajući svoje dnevničke beleške koje će me podsetiti na naše susrete i razgovore, počev od beogradske Treće muške Gimnazije, preko redakcijskih i kafanskih sastanaka, književnih večeri, predavanja, putovanja po našoj zemlji, do boravaka tamo preko „velike bare" u Njujorku i gde sve ne širom Zemljine kugle, najčešće „po novinarskom zadatku", koja naravno izazivaju mnoga sećanja za koja kažu „da život znače" potrudiću se da ih što vernije prenesem, utkam u ovu knjigu.

U ovom trenutku pogled mi se zadržava na jednom davno od Mome podarenom crtežu tušem datiranom aprila 1975. godine, na kojem je portret dubrovačkog svirača na tamburi, i u čijem je gornjem delu ispisana posveta:

„Starom prijatelju iz NIN-a - kada je bio pravi, Kosti, Momo Kapor."

Gledajući taj brzim potezima pera virtuozno izrađen crtež pomišljam na možda jedino meni znanu enigmu te Momine poruke, koja se odnosila na nestanak našeg starog, dobrog lista NIN iz vremena kada je izlazio u formatu dnevnih novina pod uredništvom poštenog i hrabrog glavnog i odgovornog urednika Đorđa Radenkovića sve dok ga, pretvorivši ga u magazin Zapadnog tipa nije upropastio Frane Barbijeri. Da bi tamo doveo svoje istomišljenike iz Hrvatske i Slovenije, novi glavni urednik Barbijeri odstranio je iz redakcije nekoliko najboljih srpskih novinara, među kojima sa Vasom Popovićem i Žikom Lazićem i moju malenkost sa Momom Kaporom, dok je najbolji tadašnji socijalni reporter Tihomir Lešić, obrevši se na ulici, izvršio samoubistvo. Ali, to je duga i tužna priča koju sam već objavio u svojim knjigama.

Kao što je već poznato Momo, taj tipični, pričljivi i maštoviti Hercegovac koji se poput niza svetskih umetnika bavio mnogim „zanatima", svagda je isticao da je po zvanju „slobodan novinar", dok se nikad nije potpisivao oznakom pravog zanimanja, kao književnik ili akademski slikar. On je pored toga bio i uspešan ilustrator, filmski scenarista, autor niza radio-drama, tvorac osobene antologije odlomaka svetske proze Sentimentalno vaspitanje uz koje je davao svoje komentare; bio je uspešan televizijski autor i voditelj na Studiju III, scenograf i kostimograf, strastveni rekoplovac na svom brodiću Ada, svetski putnik i šta sve ne - povodom čega je i nastao ovaj pokušaj njegovog delimičnog portreta u potrazi za otkrićem njegove, u osnovi, veoma zagonetne ličnosti. Slično je u svojim memoarskim zapisima uočio i njegov stariji i slavniji veliki prijatelj Dobrica Ćosić, koji za Mominu kontraverznu ličnost beleži:-„On je čovek s više lica: jedno za svet, drugo za kuću i Ljiljanu (njegova druga supruga - prim. aut.) i prijatelje, treće za sebe u samoći..." U stvari, veoma buran, čak silom prilika i prilično promenljiv Momin život dosta je kontradiktoran, naročito u vezi sa ranim psihičkim traumama izazvanim viđenim i doživljenim ratnim užasima u detinjstvu i dečaštvu, a i kasnije u zrelom dobu na dužnosti ratnog reportera iz zavičaja, na terenu srpskih Krajina, zbog čega će otrovan američkim bombama sa osiromašenim uranijumom kasnije teško oboleti, da bi pri kraju života dao sledeći prkosni komentar:

„Ako bi mi sutra pala saksija na glavu, ne bih žalio: video sam svet, imao uspehe i neuspehe, prijatelje i neprijatelje, decu, pio sam najbolja vina, zezao se, patio, ludio, radio, družio se sa slavnim ljudima i ženama - šta još? Proživeo sam nekoliko života, dok drugi nisu ni svoj sopstveni." Pokušavam da ovim fragmentima sećanja donekle odgonetnem enigmu Mome Kapora, „tog svagda duhovitog, nepopravljivog optimiste, svagda mladalačkog duha i lepote u svakidašnjem džinsu..."