Marim ja

Već od samog naslova, autor nam idiomom Marim ja otvara asocijacije koje nam taj izraz donosi sva­kog tre­nuka kad ga čujemo. Marim ja je izraz ko­ji je odo­maćen ovde, kod nas u Banatu, i govori vi­šeznačno o onome ko ga izgovara. A upotrebljava se u mnoštvu različitih situ­acija. Kad postavimo pi­­­tanje prijatelju: Da li želiš nešto da jedeš?, on od­govori: Marim ja, a to znači i mogu i ho­­ću, ali ne moram. Sam termin nam govori o mirnoći, sta­­lo­­že­no­sti i spremnosti pesničkog subjekta da svet oko se­be gleda neostrašćeno i da, ne namećući svoju li­čnost kao centar sveta, pokaže u svakom trenutku spremnost na kompromis i na toleranciju. Ovaj pesnički prvenac je veoma orginalan, jer se autor ne bavi poezijom na jedan učen način, njega to i ne in­teresuje. Za njega je pesma sve ono što ima ri­tma, rime i duha, onog narodnog, domaćeg, banat­skog, koji nam svima kaže: Može, a i ne mora, to jest Marim ja, ili A sada neću ni kako ja hoću. Zavičaja ni jednog nema bez zavičajnih pesnika, a oni, kad su u dalekom svetu, najlepše iz tuge i no­stal­gije pevaju o njemu. Tako je i ovaj stihoplet pe­sama Vla­di­mira Gavrilova pod nazivom Marim ja njegov skro­mni doprinos narodnom zavičajnom pe­vanju srednjeg Ba­nata.