Krivice, Bez Krika

Aleksandar Tišma je bio i ostao jedini naš pisac koji je pisao o onome od čega umetnici po pravilu beže, plašeći se da ogole svoju intimu, tačnije njene strategije. Njegove Krivice nisu toliko jezički sastav, koliko otpaćena jezička materija. Ovo je neporecivi, visokokultivisani realizam, filozofski najdosledniji kod nas.

Ima se utisak da je unutrašnja svrha ove proze upravo ogoljavanje, ali ne kliničko ili patološko, već erotički aranžirano, a to znači i nepotpuno. To je tek raskopčani bademantil, sa nogama uznetim na visoke potpetice. To je napor telesnosti da bude na visini izazova lepote, a ne fiziologije.